Vičemo i govorimo ružne reči
Teško je uvek iskulitrati, biti sabran i spreman da se detetu obraćaš strpljivo i sa razumevanjem. Dešava nam se da prsnemo i vičemo i psujemo i vređamo, a deca su time zastrašena i zgrožena i znaju samo jedno – ako je mama toliko ljuta, nešto su grdno pogrešili (a ne znaju šta i osećaju se krivim) a ako ih naziva pogrdnim imenima i psuje, sigurno ih ne voli (i zbog toga su isto krivi). Zaista, verbalno nasilje je grozno i ima grozne posledice i posle toga se osećaš kao najgora majka na svetu, nesposobna i da voli svoju decu i da obavlja svoju roditeljsku dužnost kako treba – osećamo krivicu. I tako stvaramo začarani krug okrivljivanja i osećanja krivice, a to je nešto što vitalno oštećuje ne samo naše odnose sa decom, nego i njihov odnos prema sebi i sve njihove buduće ljubavne odnose. Važno je da budeš dovoljno pribrana da čak i pod nabojem ne „tovariš“ dete – ako moraš, viči, ali reci (makar i vičući) da nisi ljuta na dete i da ono ništa nije krivo, da su ti prsli živci i da nisi u stanju da budeš mirna. Uputi dete da te ne shvata ozbiljno u trenucima kad se pretvaraš u čudovište, jer to će pomoći i tebi da sebe ne shvataš toliko ozbiljno i da se ne „primaš“ na svoja ekstremna stanja. Sam pokušaj da pod nabojem objasniš da si trenutno luda i da ne treba da primaju k srcu ono što govoriš, ohladiće te i uravnotežiti. Vredi probati.
Ignorišete dete
Ono uvek ima nešto hitno da pita i kaže i ne vodi računa o tome da li si nečim zauzeta – a ti si uvek nečim zauzeta. Lako je imati selektivnu pažnju, ili potpuno ignorisati dete, jer te je već peti put prekinulo u radu ili razgovoru, ali dužna si da mu svaki put kažeš da ćeš razgovarati sa njim za deset minuta, ili za pola sata, ili kad završiš to što radiš, a zatim da mu zaista posvetiš svu pažnju, bez komentara tipa „i zbog te gluposti si me sve vreme uznemiravao“ jer nema gluposti, detetu je sve jednako važno. Ignorišući ga (ma koliko bili dosadno i zahtevno) šalješ mu poruku da nije važno, da nije vredno tvoje pažnje i ljubavi i upućuješ ga u jednom od dva ekstremna pravca – u povlačenje ili u nametljivost.
