Skoro se povela priča u komentarima ispod jednog (pametnog) posta na Fejsu o tome kako su svi saveti i tekstovi o muško-ženskim odnosima usmereni na povezivanje sa muškarcima, na održavanje kvaliteta veze, preživljavanje raskida i spoznaju lične vrednosti u tom smislu, a niko ne piše o tome kako da se odljubiš – kako da prestaneš da osećaš, kad su se osećanja već probudila, hemija proradila i ti se zaletela (a vrlo je verovatno da će zalet završiti sa tvojom glavom u nekom tvrdom zidu).
Zašto ne mogu da napišem ništa pametno, što bi ti pomoglo da zavrneš slavinu svojih osećanja, da kažeš „a u ..rac, nema ovde ‘leba za mene“ i da obrišeš osećanja, zaboraviš predmet svog emotivnog (i seksualnog) uznemirenja, okreneš se i odeš zviždućući?
E pa zato što to ne radi tako. Kad osećanja procure, ne možeš samo da zameniš gumicu i jače zategneš, nego moraš da ih pustiš da isteku. Ono što možeš jeste da odvrneš česmu na najjače i pustiš da pljušti, pa ko preživi, pričaće.
Meni je najinteresantnije pitanje zašto ljudi uporno pokušavaju da urade najnelogičniju, najdestruktivniju i najnedelotvorniju stvar – da zavrću, umesto da odvrću? Mislim, sve što teče i treba da teče, živeti, živeti, lepo je živeti, ili sam samo ja ozbiljno shvatala dečije pesmice? Strah u srcima, strah od poplave emocijama, strah od intenziteta, strah od toga da više nećemo biti svoji ako smo nečiji, strah da ćemo biti povređeni, naročito ako taj neko sazna koliko su nam jaka osećanja, pa krene da ispoljava svoju moć nad nama… Strah, strah, strah. To je ono što je upravo suprotno od ljubavi. To je ono što nam kvari sreću, kad se zaljubimo. To je ono što nas otupljuje i oglupljuje i ne da nam da negujemo i čuvamo ljubav. To je ono što nam šapuće da kočimo, da manipulišemo, da odmeravamo, da zavrćemo, umesto da pustimo i prepustimo se.
