Dakle, kakve to veze ima sa odljubljivanjem? Pa, ima sve veze.
Osećanja moraju da se potroše, moraju da iscure, makar i u tankom mlazu. Ako ih pustiš da grunu, ne zadržavaš ih i ne braniš se, pre će izgruvati (i pružiće ti ludačku vožnju) a ako ih stiskaš, stežeš, kočiš i potiskuješ u strahu, onda će curkati, kapati i prokapavati beskonačno dugo, nervirajuće i obavezujuće. Možda ćeš čekati celog života da iskaplje nešto što je moglo u jakom mlazu da isteče za mesec dana. Govorim o zaljubljenosti, ne gubite orijentir. Zaljubljenost. Iscuri. Isteče. Iskaplje. Potroši se. Ili se pretvara u ustajalu močvaru i postaje leglo komaraca. Ne treba ti nikakva strategija da bi se odljubila. Samo treba da se zaljubiš sto na sat i da se voziš dok vožnja traje. A kad se vožnja završi, onda počinje putovanje. Ili ne počinje. Zavisi koliki je strah u tebi, a kolika ljubav. Koliko si se zaletela sa tom zaljubljenošću, jer ti je prosto bilo potrebno da daš oduška svojim osećanjima i da sa nekim izludiš, izdivljaš i izvoziš se. Zavisi od toga da li se osim osećanja i hemije među vama stvorila dublja povezanost, ona koja se bira svakog dana, svešću, srcem, dušom i telom. Zavisi da li si spremna za ljubav, koja je mnogo strašnija od zaljubljenosti i koja uopšte ne prolazi, jer je deo tebe i ako se veza okonča, ona ipak ostaje deo tebe.
Zato vozi tu zaljubljenost skroz se pusti, odlepi. Neka pljušti i neka stane. Da vidiš na čemu si. Da se orijentišeš u odnosu na ljubav. Da možda svesno uđeš u nešto što ne možeš samo da pustiš i što neće da se potroši i donese ti olakšanje, jer ljubav ne radi tako. Njoj služiš, ili nikako.
