Mi to radimo. Ne možemo da odolimo. I dolazimo u situaciju da se momak koji nam se sviđa i sa kojim smo provele nekoliko uzbudljivih dana, povuče bez objašnjenja. Mi ostanemo zbunjene, jer ne vidimo razlog, ne možemo sebi da objasnimo zašto se to desilo, jer ne vidimo da smo postale suviše uzbuđene zbog mogućnosti koje su pred nama i da smo prestale da boravimo u sadašnjem trenutku, na mestu gde se momak osećao opušteno i ugodno. Kad mi izgubimo interesovanje posle nekoliko dana, to je zato što smo utvrdile da hemija ne radi (ne sviđa nam se kako se ljubi), da nismo na istom intelektualnom nivou i da su teme za razgovor već iscrpljene (i koliko god dečko bio sladak, više nam nije zanimljiv), ili se pojavio bivši koga nismo prebolele i ne možemo a da mu ne pružimo još jednu šansu…
Ako momak pokuša da nam pruži objašnjenje, zbuniće se, a mi ćemo se samo dodatno isfrustrirati. On ne zna zašto se ohladio i povukao. Jednostavno ne zna. Bilo mu je super, sad mu odjednom više nije prijatno i eto. Ne može da navede ni jedan razlog koji bismo mi navele i koji možemo da shvatimo.
I mi ostajemo bez objašnjenja, ljute, povređene i uvređene i pitamo se gde smo pogrešile – da li je u pitanju naš izbor ili naš stav – i ne možemo da provalimo u čemu je stvar. I nerviramo se što osećamo da je do nas, a sumnjamo da je to samo osećaj krivice, onaj deo tereta koji nosimo iz detinjstva i za koji znamo da ne pripada nama i da nije istinit i kidamo se, jer ne možemo da vidimo, da osetimo, šta je istina. Razočarane smo i to smo već iskusile i ogorčene smo i bojimo se da ćemo samo postati još ogorčenije.
