A taman smo počele da se osećamo sjajno. Uzletele smo, a tek smo počele, mogle smo da se vinemo u još više visine i da dostignemo neslućene dubine – i tu negde možda možemo da naslutimo, tu smo na tragu onoga što jeste do nas, u čemu jesmo pogrešile, preterale, požurile. Počele smo da prevazilazimo sadašnji trenutak. Otišle smo daleko u budućnost, dok je momak pored nas taman počeo da se oseća opušteno i fino tu gde jeste. Još mu nije pao na pamet ni sledeći dan, sledeća nedjelja u kojoj bi možda mogao da nas pozove da idemo u bioskop, jer je zakazana premijera filma kojoj obavezno želi da prisustvuje, a mi smo već prelistale godišnja doba i godine i videle sebe sa njim na moru, u zajedničkom stanu, u braku, sa decom…
Procenile smo da je dobar momak i da će biti dobar partner i suprug i otac naše dece – za nekoliko dana. Sasvim moguće da smo skroz u pravu. Imamo mi tu mogućnost sagledavanja stvari unapred. Ali nismo dovoljno svesne koliko nam ona kvari sreću. Mi ubacimo u petu brzinu i startne smo kao trkački automobili, dok momci još uvek voze na ler i puštaju da njihov teretni kamion sam ide niz laganu nizbrdicu, dok se ne zaustavi, ili dok ne ubace u brzinu. I umesto da ubace u brzinu, oni se zaustave, iako su se prilično zakotrljali sa svom svojom kamiondžijskom težinom. Stanu i ne idu dalje, jer nas više ne vide. Ne osećaju ono što im je potrebno da se još malo kotrljaju, da vide hoće li im ruka spontano krenuti ka menjaču i ubaciti u prvu. Jer mi smo već nagazile gas do poda i vozimo se u svom tripu, forsiramo ljubav, živimo je unapred, ne čekajući onoga sa kim smo mislile da smo krenule na put. Daleko smo prevazišle sadašnji trenutak (u kome se upravo gradi ta budućnost koju priželjkujemo) i već smo izgubile ono što najviše želimo.
