Znaš da bi trebalo da bežiš, da se pomeriš, da ne pokušavaš više da rešavaš tuđe probleme, ali ipak veruješ da možeš da mu pomogneš, da ćeš svojim strpljenjem, dobrotom i pažnjom uticati na njega. I zato nastavljaš da pokušavaš, iako negde u sebi znaš da to neće uspeti. Prosto, ne možeš da digneš ruke. Želiš da mu pokažeš da je dobra osoba, da ga naučiš da vidi sebe onako kako ga ti vidiš (iako svaki put sve jače moraš da se potrudiš da prizoveš to viđenje), ali želiš i sebi da dokažeš da nisi kukavica, da ne odustaješ i da se upornost i pozitivnost računaju, da ljubav pobeđuje.
I tako, nastavljaš naoružana čekićem ljubavi i dobrih namena da kuckaš po kineskom zidu njegove emotivne nedostupnosti, uspevajući tu i tamo da probušiš rupu kroz koju kulja odbojnost i toksičnost. Ali ti nastavljaš da ga razumeš i da se trudiš, jer nisi ti ta koja će odustati. Zidovi su izazov za tebe. I vera u moć čekića ljubavi i dobrih namera je izazov za tebe. Kuc-kuc, čuk-čuk, tras-tras… Digne se malo prašine, otpadne malo maltera, pojavi se koja pukotina, dobiješ reakciju, izazoveš dramu, desi se nešto. A to što se dešava istovremeno te obeshrabruje i učvršćuje u tvojim namerama.
Ostaješ uporna i govoriš sebi kako će biti bolje i ne prihvataš poraz. Jer iako znaš da možda nikada neće biti bolji, za tebe je gori poraz da odustaneš. Možda nisi dovoljno učinila. A možda moć tog čekića ne može ništa tolikim zidinama. Ali ako poveruješ u to, onda si razoružana, a i poražena.
