Da li ste nekada čule pitanje “a šta sam ja tebi”? Ako jeste, onda znate zašto ga posle toga same više nikada niste izgovorile, iako pre toga verovatno jeste. U nameri da povedemo intiman, emotivan razgovor u kome ćemo pronaći potvrdu svoje ljubavi i okupati ego u superlativima, sigurno smo nekada začikavale partnera tim pitanjem. Jer, kad se ono tako postavi, začikavajuće, tonom koji očigledno nameće neka micasta benavljenja i kad očekujete da čujete “ti si moje sunce, moja ljubav najveća na svetu, moja radost, moje srce” stvari deluju bezazleno. Tražite malo hrane za svoju sujetu, malo ljubavnih reči, malo ubeđivanja da ste mu baš ono što i sami mislite da jeste, jer na manje ne biste ni pristali.
Međutim. Postoji i onaj drugi ton. Koji ne nagoveštava igru, nego knedlu u grlu. Kad više ne možete da se kontrolišete, kad ste povređeni, kad komplikovanost veze za koju ne znate šta je i partnerovih osećanja za koja ne znate kolika su i kakva su i da li uopšte imaju neke stvarne veze sa vama, ili se tiču samo njegovog trenutnog rasploženja, predstavljaju neizvesnost koju ne možete da podnesete ni sekundu više. I onda postavljate melodramatično pitanje “šta smo nas dvoje” ili “šta sam ja tebi” i oči su vam već pune suza, glas vam drhti, srce vam se popelo u grlo i pokušava da vas udavi. I lepo vidite, bez obzira koliko bili potreseni i uznemireni, da to nikuda ne vodi i da ništa ne valja. To je uvod u scenu, koja ne može dobro da se završi. On neće prići i zagrliti vas i uveriti da ste njegovo sunce, ljubav najveća na svetu, radost i srce. Pogledaće vas nezadovoljno i namršteno i biće vam jasno koliko ga smarate, koliko ste patetični i koliko mu u ovom trenutku osobito, niste baš ništa od svega što želite da mu budete.
