Današnjem svetu fali ljubavi. Svetu odraslih, koji su suviše zauzeti, suviše ponositi i suviše povređeni i zatvoreni, još više. Kada smo deca, volimo iskreno i potpuno, bez razmišljanja o tome. Dajemo svoje nevino srce i ljubav ljudima u svojoj okolini, instinktivno i bez pogovora. Ne plašimo se odbijanja, ne plašimo se neuzvraćene ljubavi. Ne znamo možda ni da volimo, ali to činimo. Ali, vremenom se ljubav koju dajemo smanjuje i menja, u odnosu na naše razumevanje odnosa u kojima smo. Naravno, normalna je to stvar. Kada vam je ljubav neuzvraćena u tinejdžerskim danima, vi toliko patite da se zaklinjete da nikada više nećete voleti. Kada ste u porodici u kojoj nažalost ne vlada ljubav i kada je niste dobili u detinjstvu, bezuslovno, onda kada je trebalo – vi očvrsnete i zaključite da ljubav nije nešto što možete očekivati ako niste savršeni ili je nečime zaslužili (iako je jedina istina da ste je vredni, kakvi god da ste). I zato je i ne dajete lako.
View this post on Instagram
I tako, nakon prve, druge i treće neuspešne ljubavne situacije, vi počnete da štedite sebe i štedite ljubav. Oprezno se dajete, u strahu od povređivanja. Ili se ne dajete uopšte. Igrate hladne igre i bivate nedostižni. Nemate bliske prijatelje i ne želite (a zapravo želite) trajnog partnera. Vama je uvek manje stalo. Vi uvek prvi odlazite. Vi raskidate, vas niko ne ostavlja. Ali, da li je to život koji vas zaista ispunjava? I da li vas zaista više štiti, ili samo čini da vam život prolazi u ispraznosti? Da li ste sve veća crna rupa u čijem se središtu ne nalazi ništa? Ako naslućujete da je odgovor da, vreme je da se trgnete.
