U prošlom veku (kao da je to bilo baš tako davno) još uvek smo se “zabavljali” i kad se sa nekim “smuvamo” govorili smo “pošli smo”, a kad nekome predložiš da budete zajedno, pitaš ga “da pođete”. Jer smo započinjali ljubav na zabavan način i polazili u susret svim izazovima koje veza nameće i pitanje je bilo formalno, očekivano i obavezno. Kao što se ne podrazumeva da ćete se sa nekim venčati, ako niste zaprošeni, tako se nije podrazumevalo da ste zajedno, ako vas dečko nije pitao da pođete.
Naravno da je i tada bilo površnih veza i “smuvavanja” na jedno veče, neobaveznog seksa i tajnih i zabranjenih veza. Ali kad su se stvari odvijale regularno, onda smo polazili, zabavljali se i kad smo uspevali da ostvarimo dužu vezu, govorili smo da se ozbiljno zabavljamo.
Ozbiljno zabavljanje danas zvuči kao polupromašen cinizam, ali kad razmislite o tome šta ono znači, onda zvuči kao bajka.
Prvo vam se neko sviđa. Pa onda pokušavate da se nađete u njegovoj blizini i da otkrijete da li se i vi njemu sviđate – odnosno, vi njega gledate kad on ne gleda i želite da znate da li on gleda vas, kad vi ne gledate. Drugarice su mnogo bitne u toj priči, jer one gledaju gde on gleda. A i njegova ekipa je bitna, jer mu drugari skreću pažnju na to da ga neka cura gleda i ohrabruju ga da joj priđe (u stvari zezaju ga i izazivaju, ali tako se skuplja kuraž u muškom svetu, čak i danas, u novom veku).
Onda bude neka žurka, ili izađete u grad, na neko mesto gde se mladi skupljaju (kod fontane, u parkiću, na igralištu, na keju, kod spomenika – dakle, neformalno) i on vam priđe. Lepo vidite kako vam prilazi, dok vam se srce penje u grlo i drugarice se pomeraju da vam daju malo privatnosti, a vi osećate da vas napuštaju (stežete ih za ruku i štipate i sikćete, ali one se otimaju) zajedno sa razumom i hrabrošću, koju obično imate.
