Ne želite da vam dete bude nesigurno i anksiozno, želite da bude zadovoljno, srećno i bezbedno i lebdite nad njim nastojeći da ga okružite sa svih strana, da ga osigurate na sve načine, da predvidite svaki mogući pad i da ga uhvatite, ako ipak padne (i bukvalno i u prenosnom značenju). Ali, preterana briga i zaštita su često uzrok nesigurnosti i anksioznosti kod dece, baš kao što je zanemarivanje (u emotivnom i svakom drugom smislu) koren problema u odraslom dobu. Kako da pronađete ravnotežu između krajnosti, da pratite šta se dešava, ali da ne reagujete i ne umešate se u svako iskustvo koje dete stiče – i treba da stekne?
Pre svega, radi se o vašem strahu i osećanju da svet nije bezbedno mesto i da se dete neće snaći. Pogledajte samo jedan običan, svakodnevni primer – mala deca, koja su tek prohodala i koja počinju da trče i da savladavaju izazove motorike, gravitacije i ravnoteže, često padaju. Njihova tela su nestabilna – noge su im kratke, stopala malena, a glave krupne i kao da “pretežu”, tako da pri padu često povređuju čelo, nos, bradu. Kad dete padne, obično prođe par trenutaka pre nego što se rasplače, a to su oni trenuci kad ste vi već skočili i potrčali da ga spasavate. Ako osećate krivicu što ga niste bolje pazili i strah da se nije ozbiljno povredilo, reagovaćete panično, imaćete prepadnut izraz lica i glas će vam biti povišen. Neki roditelji taj svoj strah i osećanje krivice pretvaraju u ljutnju, a energija koju šalju ka detetu je ista, ona vide strašno lice i čuju povišen ton i to je okidač za plač. Što burnije vi reagujete, to će dete jače plakati i osećati se bespomoćnije i trebaće vam više vremena da utvrdite da se nije stvarno povredilo i da ga utešite.
