Roditelji koji ne reaguju panično, koji doviknu detetu nešto utešno i podsticajno i ne trče da intervenišu, nego se kreću i ponašaju normalno, kao da je padanje nešto uobičajeno i bezopasno, oslobađaju decu tereta svog straha i panike. Tada će ono manje plakati čak i ako se malo više povredilo i ako je pošla krv. Brzo će naučiti da samo ustane kad padne, dođe kod mame da vidi da li je potrebna neka intervencija (poljubac povređenog mesta ima čudesno isceljujuće dejstvo) i nastaviti da se igra. Na taj način, dete zadržava samopouzdanje i poverenje u sebe i u svet i kad ga prepreka saplete i obori – uči jednu od najvažnijih životnih lekcija da neuspeh nikada nije razlog za odustajanje, niti je nešto sramno i strašno – sastavni je deo svakog životnog puta.
Štiteći decu preterano, oduzimate im mogućnost da zauzmu ispravan stav u teškim situacijama, u kojima će se osećati izgubljeno, nesigurno i anksiozno, umesto da samo pređu preko toga i nastave dalje.
Prezaštićena deca svet doživljavaju kao opasno mesto, jer vide da se neko stalno brine za njih i priskače im upomoć, ne podstičući ih da se sami sa nečim suoče i izbore (a to verovtno znači da za to nisu ni sposobni).
Koliko god želeli da ulijemo svojoj deci stabilnost i zadovoljstvo i da ih zaštitimo od svakog lošeg iskustva, to ne samo da nije moguće, nego je kontraproduktivno. Loša iskustva su ta koja nas uče da cenimo dobra i mi ne možemo da ih zaštitimo od života.
