Zato što se u životu jednostavnost uči, postiže i dostiže, zato što nas uvek neka naša komplikovanost i uvrnutost i neistinitost sabotira – jer treba da ustukne i da se promeni pred jednostavnom praksom. Zato što smo lenji duhom i što ne uspevamo da se pokrenemo, čak i kad zapamtimo neki dobar savet i pomislimo kako uopšte neće biti teško sprovesti ga u praksi. Obično svi dobri saveti počinju sa “samo”, a to “samo” – esencija jednostavnosti – obuhvata sve komplikacije preko kojih treba da pređemo, da bismo pojednostavili stvari.
Samo treba da smanjiš obroke
Vrlo razumno, vrlo prosto i vrlo delotvorno. Lako ćeš smanjiti obrok, ali kako ćeš izdržati glad? I osećanje neispunjenosti. I nezadovoljstvo što izgleda niste dovoljno smanjili obrok (i količinu i broj) i što taj savet, koji deluje tako normalno i jednostavno, zapravo znači da samo treba da trpiš glad i sve propratne psihoze, dok ti se ne smanji apetit, pa ti onda mali obrok bude dovoljan, a osećaj gladi je lakše zavarati. Pitanje hrane (i dijete) nikada nije “samo” jer je povezano tanušnim i razgranatim žilicama sa svim našim emotivnim i psihološkim komplikacijama. Kad vam neka vidno smršala žena kaže da je “samo smanjila obroke” i prestala da jede hleb i slatkiše, dođe vam da se spontano samozapalite od muke, jer vi uopšte i ne jedete ni hleb, ni slatkiše, a niste smršali ni gram. Ili ona laže, ili je transformisala mehanizme odnosa prema hrani – a najverovatnije se zaljubila. Treba samo redovno da vežbaš
Znate i sami da treba. I da vam je zaista potrebno da uvedete u dnevnu praksu (ili vratite praksu koju ste nekad imali) vežbanje po dvadesetak minuta, ili da barem idete u brze polusatne šetnje. Uvek se bolje osećate kad ste aktivni, ali ustanoviti praksu vežbanja zahteva rešenost i disciplinu. Dakle, morate da se malo bijete sa svojom untrašnjom neaktivnošću, sa otporom, samokažnjavanjem i ko zna kojim sitnim demonima, koji vam ne dozvoljavaju da se uopšte setite da je neki statičan i dokon trenutak u danu savršen da obučete helanke i izvučete prostirku.
