Koliko god da smo inteligentne, samostalne i snažne, u ljubavi umemo da budemo prave guske. Hemija mozga sigurno ima svoj doprinos, ali hemija je posledica naših osećanja i našeg stanja. Kao da je zaljubljenost neko mesto van realnosti, u kome sve izgleda moguće, gde zaboravljamo da smo prošli put to isto mislile i osećale (i kako se ništa nije odvijalo kao što smo maštale), mesto na kome se inteligencija automatski isključuje, gde nas iluzije preuzimaju, a zbog intenziteta osećanja verujemo da je ovaj put stvarno.
Ne možemo da odolimo romantici
Ali romantika je uglavnom u našim maštanjima, u našem srcu i čežnji i ako muškarac uopšte nije romantičan, nama nije nikakav problem da same održavamo romantiku. Imamo nekog da oko njega pletemo paučinu svojih ružičastih zamisli i bacamo se na posao svom snagom. Ono što realno ne postoji, izmislimo, ono što nas realno upozorava i odbija, ignorišemo, jer smo se najzad dokopale prilike da uživamo u svojim osećanjima. A to je tako romantično, ah.
Želimo da od veze stvorimo svet van sveta, utočište u kome ćemo moći da zaboravimo na sve životne probleme, atomsko sklonište od života. A to je, koliko idilično, toliko i glupavo. Jer veza, odnosno, zajedništvo, treba da bude baza iz koje ćemo se nositi sa životnim krizama i problemima – uključujući i one koje se dešavaju u našem odnosu – a ne rajsko ostrvo, na koje ćemo pobeći od problema. Uostalom, priča kaže da ni Adam i Eva nisu uspeli u tome.
Iz nekog razloga verujemo da će ljubav pobediti sve
Mislimo da verovati u ljubav, znači da verujemo da je ljubav jača od svega i da će pobediti sve prepreke – a to fatalističko zanošenje, u praksi se sto puta pokazalo kao neodrživo. Nije dovoljna jedna ljubav da pobedi sve prepreke, potrebne su četiri ljubavi – ti treba da voliš njega, i da voliš sebe, a on treba da voli tebe i da voli sebe. Ako samo jedna od ovih ljubavi izostane – recimo, neko od vas dvoje ne voli sebe – ljubav neće uspeti, problemi, razmirice, nerazumevnje, strahovi i pogrešna očekivanja će je nadvladati. Često nam se dešava da odmah uočimo najveći znak upozorenja – nedostak jedne ljubavi, odnosno, činjenicu da partner nije dovoljno samosvestan i samopouzdan i da ne voli sebe, ili da ne voli nas onako kako mi volimo njega (pristao je na vezu, jer mu je udobno i zadovoljavajuće, a i nije imao neki izbor) i rešimo da ignorišemo to što vidimo. Odbacimo sopstveni osećaj, sopstvenu emotivnu inteligenciju i sve svoje snage upregnemo u pokušaj da pomognemo partneru da postane bolja verzija sebe, ili da mi postanemo ono što mislimo da partner želi da budemo, da bi mogao da nas voli. Ne odustajemo, ne prekidamo, ne posustajemo, prkoseći zdravom razumu.
