Jeste, brutalno zvuči, kao ju, ju, ma ko ogovara, to samo ovi što nemaju svoje živote i ko to voli nesreću, to su neki bedni oblici života, koji nemaju veze sa inteligentnim svetom, punim humanosti.
A gde je taj inteligentan svet pun humanosti? U kojim količinama smo njime okruženi i koliko mu lično doprinosimo? Ali, stvarno, najpoštenije. Trudimo se. Mi koji smatramo sebe višim oblicima života, stvarno se trudimo. I moramo da se suočimo sa arogancijom i istinitošću činjenice da sebe smatramo boljima od drugih, jer to je jedan uobražen stav, osim što je potpuno istinit. Nismo svi isti. Nemamo svi iste intelektualne, emotivne, duhovne, psihološke kapacitete, imamo različita merila vrednosti, nivo kulture, sposobnost empatije, različita su nam ograničenja i slobode, različite su nam realnosti i fantazije. Naročito nam je različit nivo svesti, a i kapaciteti za osvešćivanje. Bolji ljudi se mnogo trude da prevaziđu ograničenja, da nadiđu ego, da pronađu velikodušnost, praštanje i zahvalnost. Da budu sveci. Oni najbolji se samo trude da pronađu istinu u svemu. A istina ide uz svest i nastoji da se zadovolji skromnošću. Jer istina je da nismo mnogo bolji od drugih. Jer smo ljudi, nismo sveci. Ne uspevamo sasvim da nadiđemo ego, bivamo sebični, čak glupi i jeste, ponekad ogovaramo i skloni smo da pomislimo kako je neko baš zaslužio nesreću koja ga je snašla. Da trijumfujemo u sebi, jer “tako mu i treba”. Patimo od svih ljudskih slabosti i ponekad se smučimo sebi i teško nam je da pronađemo samoljubav i samoopraštanje, kad u sebi prepoznamo sve ono što ne volimo kod drugih.
