Zato nam ne preostaje drugo nego da nastavimo da se trudimo i da pokušamo da razumemo i to njuškanje po đubrištu života – ogovaranju i nesreći. Prepričavanje onoga što se dešava drugim ljudima spada u vesti i informacije. Prvobitni oblik tabloida, tam-tam, dimni signali, zavirivanje u komšijino dvorište i spavaću sobu. Rijaliti nije izmišljen u novo doba, samo se način širenja informacija promenio. Ljudska nesreća, vitalni sastojak svakog ljudskog života – drama i pozorište. Želimo da se uporedimo sa drugima. Da vidimo koliko nam je bolje nego njima, da se utešimo. Želimo da saznamo kako se drugi bore sa problemima, pehovima, neuspehom, nemaštinom, bolestima, tragedijama… Zato što nas to duboko ukorenjuje u život i dokazuje nam da nismo sami i usamljeni u svojim proživljavanjima i nastojanjima da preživimo. Nismo jedini kojima je ljubavni život u haosu, kojima je propao brak, koji su preopterećeni poslom, koji ne mogu da izađu na kraj sa računima, koji imaju problematičnu decu, ostarele roditelje, nezgodne partnere, koji trpe neki oblik nasilja, stalno su pod stresom i pritiskom – u svemu tome možemo da se solidarišemo sa ogoromnom većinom sveta i još da uvidimo da u poređenju sa nekima, nama uopšte i nije tako loše.
