Zašto ogovaramo i zašto volimo tuđu nesreću (BLOG)

Prosto je nemoguće da se ne bavimo životima drugih ljudi i ne uživljavamo u razne nesreće, jer smo na najprimitivniji način utkani u šaru zajednice i naše lične realnosti nemaju snagu da isključe većinsku realnost koja nas okružuje. Kad nam pođe za rukom da transformišemo tu prožetost, da je propustimo kroz sebe i zadržimo percepciju svoje realnosti, onda jasno vidimo i tu povezanost svih i svega na ovom svetu, kao i svačija lična ograničenja unutar njihovih realnosti. Stvarno razumemo. I ne osećamo se mnogo bolje zbog toga, jer ne možemo mnogo da učinimo za opštu humanost i inteligenciju – emotivnu, spiritualnu, umnu, telesnu. Možemo jedino istrajno da se trudimo sami sa sobom i da se svrstavamo u one pojedince koji čine razliku. Da nastojimo da ne izgubimo širu percepciju, da se ne naprimamo na svetsku dramu, da osnažimo ličnu realnost, doprinoseći na taj način opštoj realnosti. Jer ako uspevamo da budemo dobri, jednostavni, skromni, radosni, topli, daroviti, uključeni, posvećeni, privrženi i puni ljubavi, onda mora da postoji nešto baš dobro u ovom svetu izmučenom bolnim suprotnostima, tragičnim razlikama između tela i duha, ljubavi i straha, bola i radosti, koji uglavnom bolje poznaje i duže pamti nesreću, nego sreću.