Iako postoji izreka da su svi srećni ljudi isti, a da je svaka nesreća osobena i različita, svi nesrećni parovi imaju nešto zajedničko – oni ostaju u vezama u kojima svakodnevno pate, čvrsto zaključani u ponavljanju jednog modela interakcije i nijedan se ne odvažuje da napusti tu situaciju.
Prijatelji i porodica često pokušavaju da intervenišu (kada stvari eskaliraju i kada postanu suviše zabrinuti, da bi se držali po strani), najčešće – bez ikakvog uspeha. Vremenom, i oni se navikavaju da je to izbor na koji ta osoba ima pravo (iako ono to u potpunosti ne odobravaju i smatraju bolesnim i destruktivnim) i prestanu da pokušavaju, što emocionalnog zatvorenika ostavlja u još većoj izolaciji.
Dolazak do korena onoga što ljude drži u partnerskim zatvorima, može doneti razumevanje i osnaživanje sposobnosti da pronađu način da reše svoju situaciju, da pronađu snagu da nastave dalje. Ovo se ne odnosi na ekstremne situacije u kojima se jedna osoba plaši da će biti povređena (da će izgubiti život), ili se plaši za decu, ili gde siromaštvo ili kultura uopšte ne dozvoljavaju opciju bekstva i gde se nikakva sloboda ne može osvojiti, jer ne postoji koncept „nastaviti dalje i živeti svojim životom“.
View this post on Instagram
Dakle, ovo su najčešći razlozi zbog kojih ljudi ostaju u nesrećnim odnosima, trepeći emotivnu i mentalnu torturu, u naizgled nerešivim situacijama, iz kojih je izlaz ipak moguć…
Agonija i ekstaza
Odnosi se tiču onoga što dobijamo i cene kojom to plaćamo. Ako agonijom plaćamo ekstazu, možemo svesno odlučiti da je to adekvatna cena i da želimo da plaćamo. Iz mnogo razloga, intenzitet i dinamika nesrećnih odnosa mogu biti takvi da u dobrim momentima pružaju ogromnu radost, vrtoglave uzlete, duboko osećanje povezanosti i goruću strast. Ti trenuci, ti emocionalni, duhovni, telesni susreti možda ne traju dugo, niti se dešavaju često, ali su dovoljno moćni da onaj ko ih doživljava ne želi da ih se odrekne, čak i bez nade da će tih trenutaka u budućnosti biti više, a da će se bolne interakcije smanjiti.
Možda je to najbolje što mogu da imam
Mnogi ljudi ostaju u emotivnim zatvorima jer su uvereni da ne vrede više i ne zaslužuju više od onog što imaju i da bolje nikada neće naći. Možda su imali čak i gora iskustva u prethodnim vezama i nikada i nisu imali partnera koji se odnosio prema njima sa pažnjom i poštovanjem. Možda su odrasli u ponižavajućoj i nepodsticajnoj sredini i možda su iz svih odnosa koje su ikada imali zaključili da je ovo što imaju sada, najbolje što mogu da imaju i da bolje ne mogu da očekuju.
Poznavanje
Kada se ljudi spoje u mladosti i bez mnogo iskustva, često bivaju privučeni osobama koje oličavaju kombinaciju dominantnih karakteristika onih koji su ih odgajali. Birajući ono što poznaju, oni praktično nikada ne odrastaju, ostaju vezani za ono što su bili u mladosti. Prijatnost poznatog često uključuje bol koji su osećali kada su bili nezreli i nemoćni da utiču na stvari i kada su u svom doživljavanju povezali i poistovetili ljubav i bol – u njihovom emotivnom programu, oni su nerazdvojni i ne postoji način da bude drugačije. U ovom slučaju, potrebna je velika hrabrost za korenito razdvajanje od ograničenja iz detinjstva, a ako je nikada ne sakupe i ne osveste svoje programe, ljudi mogu ostati u nesrećnom odnosu doživotno, ili mogu taj obrazac ponavljati u svakom novom odnosu.
View this post on Instagram
Zaštita dece
Postoje situacije u kojima osoba zna da je potrebno da prekine odnos da bi spasla sebe i svoje zdravlje, ali ne može da podnese bol koji bi time pričinila drugima – šta će biti sa decom, ako roditelji budu živeli na različitim mestima? Osećajući da nemaju pravo da svojim izborima oduzimaju deci ono što im pripada (ljubav dvoje roditelja, u istoj kući, u istoj porodici), oni radije podnose svoju tugu i nesreću, ne uviđajući da je to stanje „tihe nesreće“ i glumljenja dobrih bračnih odnosa upravo za decu mnogo destruktivnije, nego što bi to bilo suočavanje sa odvojenošću od jednog roditelja i buduće prihvatanje novih partnera svojih roditelja.
Strah od samoće
Za mnoge ljude, samoća je najveća i najstrašnija kazna, koju žele da izbegnu po svaku cenu. Taj strah je utoliko jači, ukoliko je osoba u nesrećnoj vezi već izolovana, ako su prijatelji i porodica već „digli ruke“ i ona oseća da nema kome da se obrati i da je zaista jedino upućena na partnera pored kog pati. To je možda teško shvatiti i zdrav razum nalaže da zaključimo da uvek postoje opcije koje nesrećni mogu da pronađu, ako to zaista žele, ali to jednostavno često nije tačno. Neko se može osećati suštinski odsečen od svake podrške i pomoći, bez ikakvih unutrašnjih resursa uz pomoć kojih bi se povezao i potražio pomoć.
Zavisnost
Odnos sa zavisnikom, sa nekim ko zloupotrebljava drogu, ne može da nađe posao, nema prihode, pati od depresije, posebna je vrsta zavisnosti. Patnje osobe za koju smo vezani, koju volimo i sa kojom smo doživeli duboka osećanja, mogu biti razlog da se još više vežemo i da se potpuno posvetimo tome da toj osobi pomažemo (jer njoj je stalno potrebna pomoć), ne prihvatajući da su na snazi sile jače od ljubavi i posvećenosti, koje su verovatno zauvek oštetile i drugu osobu i našu vezu. Ne postoji način da se donese moralno ispravna odluka – ako odete, partner možda neće uspeti sam i neće preživeti. Ako ostanete i nastavite da pomažete, vi žrtvujete svoj život. Taj unutrašnji sukob je možda i bolniji nego činjenično stanje narušene veze i partnera oštećenog na sve načine.
Naslovna fotografija: instagram.com/emperiance
Brankica Milošević
