Hot topics

Jutarnji rituali koji će ti pomoći da se ponovo osetiš dobro u svojoj koži

Kupaći kostimi koje ćemo viđati svuda ovog leta

Kako da sprečiš bore koje nastaju kao posledica stresa?

Najbolji albumi u 2020. (do sada)

Ponekad je odustajanje od ljubavi čin ljubavi – prema sebi

Ljubavni horoskop za jun 2020.

Kako da sabotiraš sabotera u svojoj glavi

Saveti za negu problematične kože koji stvarno rade

Ideje za doručak po preporuci wellness eksperata

Navike kojih treba da se držiš kad ti se čini da se sve oko tebe raspada

1/2

Upravo zato – jer je to (postala) naša zona komfora. Možda u njoj nemamo ništa i osećamo se kao u zatvoru, nesrećni smo, osujećeni, frustrirani, ali, to je mesto na kome živimo – unutar sebe, svojih misli, svojih osećanja i uverenja. Jasno nam je da nam je loše i kad bismo birali kako ćemo se osećati, o čemu ćemo razmišljati i šta ćemo raditi, nikada ne bismo izabrali to gde jesmo, to mesto na kome smo zaglavljeni na svaki način, bukvalno i metaforički. A ipak ostajemo tu gde jesmo, u svojim košmarnim mislima, sa svojim osećanjem teskobe, bespomoćnosti, nezadovoljstva, osujećenosti. Valjamo se u sopstvenom blatu, jer je to ono što poznajemo – znamo kako se to radi, navikli smo da se tako osećamo. Ono bolje i drugačije smo ili zaboravili, ili nikada nismo ni upoznali, ili nismo u njemu boravili dovoljno dugo, da nam postane navika i zona komfora.

Teško je pokrenuti se, mada se obično i ne pokrećemo dok ne postane neizdržljivo. Ali pre toga, izdržavamo i izdržavamo i podižemo prag svoje tolerancije i navikavamo se na loše i sve gore – dokle? Vrlo često, nikada ne dotaknemo to dno na način koji nam posluži kao odskočna daska, nego ostanemo na njemu, u nekom zabačenom ćošku, kao prosjak i skitnica, sa otrcanim ostacima sopstvenog života, u tom mračnom zatvoru, svojoj zoni komfora.

Zašto to radimo sebi?

Navika, nesigurnost, nevoljnost da se pokrenemo – teška životna iskustva, naopaki stavovi koje smo usvojili kroz odrastanje, sve mračno, teško i bolno, vuče nas na dno. Balast oko našeg vrata drži nas u mračnim tunelima pesimističkih misli, dramatičnog proživljavanja, osećanja nedostojnosti, straha, košmara u glavi koji nas čini tupima i nepokretnima. Mi nismo odabrali da tu boravimo, a opet, ne možemo da izaberemo da odatle izađemo.

Ta stanja i osećanja su nam dobro poznata, poput zavojitog prolaza između zgrada u kome se niko ne bi snašao, a kuda stalno idemo, jer nam je to prečica.

Editors choice