Zdrava koža glave – blistava kosa: 5 razloga da počneš da koristiš arganovo ulje u svakodnevnoj nezi

Onaj osećaj kada napokon ostvariš cilj za koji si verovala da nije moguće ostvariti!

Kako da pronađeš motivaciju kada je jednostavno nemaš?

5 #fitnessgoals koje treba da postaviš sada da bi ovog leta najzad bila u formi i izgledala najbolje moguće

Na posebnom si režimu ishrane? Evo šta ti može pomoći da ostvariš još bolji rezultat!

Na koji način odeća utiče na tvoje raspoloženje i kako da ga popraviš

#beautycrush: Prirodan, a ujednačen ten i kako ga postići

O ovome se ne priča: Bubuljice i nesavršenosti na koži kod odraslih žena + kako ih se rešiti!

All eyes on you: Kako da odabereš maskaru koja će ti ovog puta zaista odgovarati

Aloe vera + hijaluronska kiselina: Minimalistički vodič za savršeno hidriranu kožu

1/2

Upravo zato – jer je to (postala) naša zona komfora. Možda u njoj nemamo ništa i osećamo se kao u zatvoru, nesrećni smo, osujećeni, frustrirani, ali, to je mesto na kome živimo – unutar sebe, svojih misli, svojih osećanja i uverenja. Jasno nam je da nam je loše i kad bismo birali kako ćemo se osećati, o čemu ćemo razmišljati i šta ćemo raditi, nikada ne bismo izabrali to gde jesmo, to mesto na kome smo zaglavljeni na svaki način, bukvalno i metaforički. A ipak ostajemo tu gde jesmo, u svojim košmarnim mislima, sa svojim osećanjem teskobe, bespomoćnosti, nezadovoljstva, osujećenosti. Valjamo se u sopstvenom blatu, jer je to ono što poznajemo – znamo kako se to radi, navikli smo da se tako osećamo. Ono bolje i drugačije smo ili zaboravili, ili nikada nismo ni upoznali, ili nismo u njemu boravili dovoljno dugo, da nam postane navika i zona komfora.

Teško je pokrenuti se, mada se obično i ne pokrećemo dok ne postane neizdržljivo. Ali pre toga, izdržavamo i izdržavamo i podižemo prag svoje tolerancije i navikavamo se na loše i sve gore – dokle? Vrlo često, nikada ne dotaknemo to dno na način koji nam posluži kao odskočna daska, nego ostanemo na njemu, u nekom zabačenom ćošku, kao prosjak i skitnica, sa otrcanim ostacima sopstvenog života, u tom mračnom zatvoru, svojoj zoni komfora.

View this post on Instagram

A mystery called @jenagoldsack

A post shared by Elizaveta Porodina (@elizavetaporodina) on

Zašto to radimo sebi?

Navika, nesigurnost, nevoljnost da se pokrenemo – teška životna iskustva, naopaki stavovi koje smo usvojili kroz odrastanje, sve mračno, teško i bolno, vuče nas na dno. Balast oko našeg vrata drži nas u mračnim tunelima pesimističkih misli, dramatičnog proživljavanja, osećanja nedostojnosti, straha, košmara u glavi koji nas čini tupima i nepokretnima. Mi nismo odabrali da tu boravimo, a opet, ne možemo da izaberemo da odatle izađemo.

Ta stanja i osećanja su nam dobro poznata, poput zavojitog prolaza između zgrada u kome se niko ne bi snašao, a kuda stalno idemo, jer nam je to prečica.

Editors choice