Krajem juna 1969, gosti njujorškog kluba “Stonvol In“ pobunili su se protiv policijske racije i maltretiranja nad LGBT osobama (lezbejke, gejevi, biseksualne i transrodne osobe). Ovakvo postupanje policije je bilo uobičajeno u Grinič Vilidžu, gde se ovaj lokal nalazio. Godinu dana kasnije, u znak sećanja na ovaj dan marševi su organizovani u Njujorku, San Francisku i Los Anđelesu. U najkraćem, to je istorija Parade ponosa. Od tada, pa u narednih 40 godina, Parade ponosa, pod ovim ili nekim drugim nazivom se održavaju u svim demokratski uređenim državama čije vlasti makar minimalno poštuju ljudska prava.
Mnogi eksperti danas kažu da Parada i jeste svojevrsni test stepena demokratizacije jednog društva. Međutim, ovakvu ocenu teško prihvata većina građana Srbije, zemlje u kojoj 70% građana još uvek veruje da je homoseksualnost bolest, uprkos čestim objašnjenjima stručnjaka da je to samo varijetet ljudske seksualnosti. Zakoni su delimično pomogli – čak 6 zakona veoma jasno zabranjuje diskriminaciju po osnovu seksualne orijentacije, dok desetine pravnih akata takođe zabranjuju ovaj vidi nejednakog tretmana, ali u okviru “drugih ličnih svojstava”. Čini je da nijedno pitanje nije toliko podelilo javnost kao jedan kratak skup (verovatno manje od 1.000 ljudi) u centru Beograda, koji će trajati samo sat vremena.
Zbog čega?
Kada prosečnom muškarcu u Srbiji pomenete seksualni odnos dve žene, uglavnom bi svaki želeo “da im se pridruži”, a teško im je objasniti da lezbejke nemaju želju za muškim društvom. Sa druge strane, ženama je simpatično da imaju gej prijatelje sa kojima mogu pričati o modi i seksu, a da istovremeno znaju da ih ovi neće “muvati”. Pa ipak, kada neki gej treba svojoj prijateljici da opiše svoje seksualne doživljaje, na drugoj strani se ne javlja podjednaka želja za slušanjem detalja. Istovremeno, dosta žena kao ogromnu pretnju smatra “biseksualnost na srpski način” – muškarce koji imaju fine i skladne brakove, ali istovremeno i dečka “sa strane”. Kako bi jedna od njih rekla: “biseksualci moraju da se odluče šta hoće” . Transrodne osobe su predmet podsmeha okoline, a promena pola je naizgled najprihvaćenija kada se govori o pitanjima koja se tiču LGBT osoba. Najveći animozitet svakako postoji od strane heteroseksualnih muškaraca prema homoseksualnim. Upravo ova, često neobjašnjivo jaka mržnja je uzrok diskriminacije i nasilja prema LGBT zajednici u Srbiji.
