Unutrašnjem džvanjkalu je teško zapušiti usta. Čak i kad se suzdržimo i prećutimo, mi mislimo i osećamo ono što nismo izgovorili. Pa kad džvanjkalo sledeći put podigne glas, imaće još više prava da se posluži našim ustima. Samo što se ono, u stvari, služi našim umom.
To je ego. Stari, dosadni prigovarač, koji koristi svaku priliku da istakne svoju važnost, da se nahrani kritikovanjem, jer on je tako u pravu.
I dok vrlo dobro primećujemo kako su drugi dosadni, kritički nastrojeni, negativni i uvek imaju neku primedbu, vrlo retko primećujemo kad smo mi sami takvi. Naporni. Jer taj napor uvek trpe drugi. Time se ego zadovoljava.
Kad se drugi osećaju prozvanim, krivim, kad im je neprijatno i pokušavaju da se opravdaju i odbrane od naših prigovora, ego bubri i meškolji se u svom samozadovoljstvu.
