Strah nas je da rizikujemo
Kalkulišemo i ne vidimo da bismo prosperirali rizikom da izgubimo to malo što imamo, ako tražimo više. Ubeđeni smo u istinitost poslovice “ko traži ve će, izgubi iz vreće” i tako se ponašamo u svim svojim odnosima. Ne rizikujemo da izgubimo slabo plaćeni posao, nastojimo da održimo mir u vezama i brakovima, da ne bismo rušili ono što smo izgradili, iako nam je građevina nefunkcionalna, neudobna i loše se greje. Čuvamo svoju zonu komfora koliko god ona bila mala, a ona se vremenom sužava i smanjuje. U skladu sa tim smanjujemo svoje prohteve i svodimo se na ispunjavanje osnovnih potreba, a i njih svodimo na najmanju meru. Verujemo da uvek može biti gore i da ne treba da rizikujemo da ostanemo bez ičega. Ne vidimo mogućnost oslobađanja od svega – ako zaista ostanemo bez ičega.
Podležemo ucenama
Tamo gde smo ranjivi, lako nas je uceniti. Ako imamo decu, ucenjeni smo njihovim opstankom i budućnošću, iako nas niko nije stvarno ucenio. Ali mi se osećamo ucenjeno, jer ne smemo da pogrešimo, ne smemo da se bunimo i dižemo prašinu, ne smemo da štrčimo van sistema, da se to ne bi osvetilo našoj deci. Kad nešto ne smemo, jer posledice toga mogu da naškode nekome ili nečemu što je nama od vitalnog značaja, pod ucenom smo, čak i ako smo to potpuno umislili.
