Ma koliko bili svesni da je u današnje vreme razvod civilozavano rešenje za poremećene odnose i da je bolje imati dobar razvod nego loš brak, žene se i dalje često stide ovog čina. Kao da je samo do njih krivica za neuspešan brak – a u osećanju krivice verovatno i jeste ključ. Društvene norme nam to nameću, a postoji i gorka izreka, koja je prilično istinita – brak traje onoliko, koliko žena u njemu izdrži. Ali poenta je u tom izdržavanju, odnosno trpljenju, koje prevazilazi granice tolerancije. Da li smatramo da imamo prava da prekinemo brak samo kad više ne možemo da trpimo? Evo nekih normi koje kršimo kad se razvodimo i zbog kojih nas proganja osećanje stida.
Razvod je suprotstavljen našim vrednostima
Naučeni smo da negujemo trajne vrednosti i brak smatramo jednom od njih. Iako znamo da smo doneli dobru odluku, važnu za naše samopoštovanje, standarde koje imamo kada su veze i odnosi u pitanju i buduću sreću, nešto u nama se ipak protivi, grize nas i tera da se stalno preispitujemo. Možda su to ostaci religijskog uticaja, patrijarhalnih vrednosti, ili primer braka naših roditelja, kome očigledno nismo dorasli. Nismo umeli da razvijemo taj nivo tolerancije ili požrtvovanja (a možda nismo ni hteli), a to što smo razvili neke druge vrednosti i merila ljubavi i odnosa, nije toliko duboko ukorenjeno u nama, kao što su nesvesni uticaji koje nosimo iz detinjstva i koji nam govore da smo – doživeli neuspeh.
