Fashion vintage stil uz koji ćeš biti prepoznatljiva na maturskoj večeri

Jelena Gavrilović o modi, trendovima i stilu: “Patike su postale moj novi modni fetiš!” (INTERVJU)

Kako da 40-te budu nove 20-te: Ako još uvek ne koristiš ovaj sastojak u nezi kože lica, bilo bi dobro da počneš!

Šta oni koji ispunjavaju život zelenom bojom rade bolje od ostalih?

Zašto je serija Sluškinjina priča toliko relevantna danas i kako pomaže ženama da se (iz)bore za svoja prava

Da li možemo spasiti planetu Zemlju?

Tri sporty chic načina da nosiš patike ovog proleća kao Nina Seničar

Fenomen veštačke inteligencije ili zašto smo zapravo fascinirani serijom Zapadni svet

„Sve što možemo da zamislimo je stvarno“: U čemu se krila inspiracija i genijalnost Pabla Pikasa?

Horoskop otkriva: Šta vam je potrebno da čujete kad vam je srce slomljeno?

Zašto razvod tako često izaziva stid?

Zašto razvod tako često izaziva stid?

1/3

Ma koliko bili svesni da je u današnje vreme razvod civilozavano rešenje za poremećene odnose i da je bolje imati dobar razvod nego loš brak, žene se i dalje često stide ovog čina. Kao da je samo do njih krivica za neuspešan brak – a u osećanju krivice verovatno i jeste ključ. Društvene norme nam to nameću, a postoji i gorka izreka, koja je prilično istinita – brak traje onoliko, koliko žena u njemu izdrži. Ali poenta je u tom izdržavanju, odnosno trpljenju, koje prevazilazi granice tolerancije. Da li smatramo da imamo prava da prekinemo brak samo kad više ne možemo da trpimo? Evo nekih normi koje kršimo kad se razvodimo i zbog kojih nas proganja osećanje stida.

razvod 1 Zašto razvod tako često izaziva stid?

Razvod je suprotstavljen našim vrednostima

Naučeni smo da negujemo trajne vrednosti i brak smatramo jednom od njih. Iako znamo da smo doneli dobru odluku, važnu za naše samopoštovanje, standarde koje imamo kada su veze i odnosi u pitanju i buduću sreću, nešto u nama se ipak protivi, grize nas i tera da se stalno preispitujemo. Možda su to ostaci religijskog uticaja, patrijarhalnih vrednosti, ili primer braka naših roditelja, kome očigledno nismo dorasli. Nismo umeli da razvijemo taj nivo tolerancije ili požrtvovanja (a možda nismo ni hteli), a to što smo razvili neke druge vrednosti i merila ljubavi i odnosa, nije toliko duboko ukorenjeno u nama, kao što su nesvesni uticaji koje nosimo iz detinjstva i koji nam govore da smo – doživeli neuspeh.

Editors choice