Razdražljiva sam i besna, neopravdano ljuta na sve ljude oko sebe, a ima ih prilično malo u ovim okolnostima. Svoje nezadovoljstvo iskazujem ćutanjem, vikom zbog bezazlenih stvari koje me u normalnim okolnostima ne bi dotakle, tražim žrtvu na koju ću iskaliti bes zbog unutrašnjih nemira. Znam i ne znam šta mi se dešava. Svesna sam i nisam svesna.
Plače mi se zbog glupe serije, zbog toga što moj pas neće da se mazi sa mnom, zbog toga što nisam uspela da spremim kikiriki puter. Je l’ vi znate koliko je to lako? Ubaciš kikiriki u blender i samo izmutiš uz malo maslinovog ulja. Ispao je užasno! Plače mi se jer sam razbila šolju, koju nikada nisam ni volela, neku običnu belu sa glupim znakom, plače mi jer jutros kada sam ustala nije bilo banana koje sam htela da stavim u kašu.
Lome me sitnice, ne mogu da zadržim suze, pretvorila sam se u malo razmaženo dete. Kako je moguće da sam odjednom postala tako razdražljiva i kako je moguće da ne mogu da zadržim svoje suze? Šta mi se to dešava? Zašto odjednom plačem zbog svega i zbog sveta?
Da, i meni je to palo na pamet. Misliš da je u pitanju aksioznost i da sam razdražljiva zbog nemogućeg Covida19, zbog glupog koronavirusa, zbog karantina, zbog straha, zbog cele te neizvesne situacije. Međutim, verovatno su vam se ranije dešavala i mnogo strašnije i mnogo stresnije situacije, pa se čini da ste bili mnogo jače. Da li smo mi to oslabili? Da li smo se mi apsolutno povukli u zone komfora, da li smo apsolutno zaštitili sebe od svake vrste spoljnog stresa i svake vrste mogućeg ispunjenja straha i sada nas tangiraju neke druge stvari?
Očigledno je sve moguće. Ako bih malo popričala ozbiljnije sa svojim drugaricama i drugovima, možda bih primetila da se to isto i njima dešava. Nije sramota plakati, daleko od toga. To nije znak slabosti. Ali kako je moguće da se rasplačemo stvarno zbog nečeg što nije vredno ni maknuti prstom? To je pitanje.
Psihoterapeuti nam kažu da to nije strašno. I hajde da im poverujemo i da čujemo šta nam imaju reći. Naime, oni smatraju da je plakanje vrlo često povezano sa manjim stresom. I plakanje je zapravo dobra stvar, zato što se na taj način praznimo, smirujemo buktinju emocija u nama, puštamo da nešto izađe, da se ne gomila, da se ne prenatrpava, jer i sama znaš da neki unutrašnji nemiri mogu da budu mnogo strašniji od tih naivnih, nevinih i beznačajnih suzica.
