Život u ovom svetu je već odavno ostvario sve moje strahove. U mojim horor snovima iz detinjstva – a bogami i sada se ponekad vraćaju – padaju bombe iz aviona, a ja bespomoćno gledam i kontam da je gotovo. Na javi ih nisam baš gledala, ali sam ih slušala, dok sam istovremeno osluškivala i osećala pokrete bebe u mom stomaku. Nisam osećala da to ludilo ima ikakve veze sa mnom, ali jednom sam se naljutila, kad su sirene odjednom počele da zavijaju dok sam šetala pored reke, održavajući trudničku kondiciju. U tom trenutku dete se u meni trglo – zvuk užasa sveta prodro je kroz sve te slojeve mog tela, u kojima je beba trebalo da se oseća zaštićeno, ušuškano i bezbedno. “Jebite se ludaci”, pomislila sam, a zatim “bezbedna si bebo” i nastavila šetnju. Srela me poznanica i spontano reagovala: “Sad si našla da budeš trudna!”
Pa, da sam čekala da svet postane bolji, bezbedniji i pametniji, nikad ne bih ni dočekala trenutak u kome bih opušteno bila trudna. Svet ništa mudro neće uraditi sam od sebe. Mi smo taj svet. A ja sam za život, za radost, rađanje, rast, razvoj i mudrost. To je moj deo posla i svet zaista neće postati bolji ako ja odustanem od toga. Moj svet bi se pridružio ludilu i užasu, da nisam rodila decu. Sigurna sam u to. I sigurna sam da neko ko nije siguran, ko se plaši i smatra da je ludilo doprinositi naseljenosti ovog osuđenog sveta, ne treba to ni da čini.
