Samo treba da budete načisto sa odnosom između sveta i svog sveta. A to nije jedan isti svet, ne treba da bude, ne sme da bude. Jer ako podlegnemo užasima nametnute realnosti, nećemo nikad pronaći šta je ono što mi treba da činimo, da bi svet bio bolji. Nećemo dati svoj deo, da se suprotstavi opštem ludilu.
Dakle, kad sam rađala decu, nisam patila od iluzija, nije me bilo strah, nisu me zanimali užasi sveta. I dalje se tako osećam, iako svet posle 17 godina nije počeo da pokazuje znake izlečenja. Čak je sve luđi, nasilniji, opasniji.
Nemam ja ništa s tim. Sledila sam impulse samoostvarenja, sledila sam svoju unutrašnju istinu i ne mislim da sam svoju decu osudila na život u ovakvom svetu. Uvek je bilo rizično živeti. To je deo ugovora sa materijalizacijom, na čije smo uslove pristali pre rođenja i opečatili ih prvim udahom vazduha i prvim krikom. Bolni udisaji koji razdiru pluća i plač koji cepa srce, spadaju u ugovor. Svako ko se rodi, prihvatio je uslove života, samo se ne seća. Sećanje dođe kasnije, kad odlučiš da se baviš svojim svetom, istinom i mudrošću, kad počneš da nalaziš odgovore na pitanje – čemu sve to? Gledajući svoja posla, u svom svetu, pronašla sam sećanje na svoju decu. Na dogovor koji sam u nekoj dimenziji života napravila sa njima, na obećanje da ću ih roditi, voleti, čuvati i radovati im se.
