Koliko puta smo po izlasku iz neke loše veze rekle “To je to, sada definitivno idem da se zamonašim”? Pa, verovatno često. Sada, kada bolje razmislimo, koja veza je zapravo bila dobra? Možda ona jedna. Ah, ali ta jedna… Koliko je samo dobra bila. Da li je Šarlot bila u pravu, da li mi dobijamo samo jednu ljubav u životu? Da li smo mi zaista sada stvarno citirali Šarlot? Da li je zaista bila ljubav ako se završila?
Toliko pitanja, a nimalo odgovora. Iz veze u vezicu, iz vezice u šemu, iz šeme u kombinaciju (koja je u stvari razlika između šeme i kombinacije?), dosada sam se, kao verovatno i većina žena, uglavnom borila sa nekim apsurdnim situacijama za koje pomislim da samo meni mogu da se dese. I onda čujem priče svojih drugarica, i njihovih drugarica i zajedničkih poznanica, i svaka ima sličan problem. Kao jedna zrela individua, ne mogu a da se ne zapitam da nije stvarno do mene? Nemoguće je da su svi oko mene ludaci, samo sam ja normalna. A opet… Možda je i moguće. Imala sam situaciju da mi je momak posle četvrtog viđanja tražio novac. Onda situaciju kada je dugogodišnji bivši momak rekao kako je kola izbacio iz brzine i gurnuo ih u Dunav zbog mene (a kola nikad nisu isplivala????), pa jednog kojeg su izboli nožem uvek kada smo se posvađali (okej, priznajem, to je bio isti onaj koji je gurnuo kola u Dunav). Bilo je i momaka koji su spavali sa svima, bilo je i onih povređenih, otuđenih, ostavljenih, albatrosa, pijanaca bez nadanja (u svetu punom stradanja) – i na kraju sam došla do tačke zasićenja kada sam rekla da ja zaista više ne mogu.
