Čak i da nisam želela da se postavim ni kao majka ni socijalna služba, nekako su muškarci uvek to tražili od mene. Možda je trebalo na onom Sajmu knjiga 2011. godine da kupim knjigu “Zašto se muškarci žene kučkama”, jer je drugarica iz odeljenja koja ju je kupila, sada već srećno udata.
Okej, ovo zaista zvuči kao da ja očajno želim da se udam ili da budem u dugoj, srećnoj, instagramičnoj vezi. Ne. Ispunjena sam na svim životnim poljima, i ne tražim “drugu polovinu” jer sam poprilično cela. Ja samo više ne želim da budem sa bilo kim, da se zadovoljavam mrvicama, plus bih volela da mi neko odgovori na pitanje gde su svi normalni muškarci nestali?
A pritom, imajte u vidu da je moja lestvica za “normalno” vrlo niska.
E, zato sam se zavetovala na celibat. Bataliću stav da “Ako je dobar seks, dobar je i partner” i “Naporno radim, treba da dam sebi oduška”. Sebi mogu da dam oduška na milion drugih načina, a ni za jedan od tih načina mi nije potreban neki iskompleksirani muškarac koji ne zna da razlikuje svoju guzicu od glave.
I zato idem u manastir. Emotivni manastir (Stazama tuge idem u manastir by Slavica Ćukteraš plays softly in the background). U njemu ću se moliti za svoj duševni mir i fizičke potrebe staviti na drugo mesto.
Dok se na putu za manastir verovatno ne sapletem o neki nov socijalni slučaj.
Ali držite mi palčeve. A ja ću zauzvrat da se molim i za vaš duševni mir.
Naslovna fotografija: instagram.com/velvetdynasty
Dejana Stanković
