Život u telu podrazumeva ranjivost – za svako mladunče to je prirodno stanje, svi se rađamo nejaki, ranjivi, izloženi, prepušteni staranju drugih, od koga nam zavisi život. Bebe nemaju lične granice i povezane su sa majkom na najdirektniji, organski način – od njenog staranja zavisi ne samo opstanak i razvoj, već i formiranje ličnosti novorođenog bića. Odrastanjem, stičemo nezavisnost, osvajamo je korak po korak, postajemo ličnosti, posebna, jedinstvena bića sa svojim mislima, osećanjima, potrebama, stremljenjima… I sa potrebom da ostvarujemo veze u kojima ćemo se osećati voljeno i povezano, kao kad smo bili mali, pod majčinom zaštitom.
Ranjivost je suštinski deo te potrebe, ali, kao odrasla bića, mi moramo da je shvatimo, dopustimo i pokažemo, moramo svesno da rizikujemo u ljubavnom odnosu, jer druga osoba može da nas povredi, napusti, izneveri. Odrastajući, gubimo kontakt sa svojom ranjivošću i krhkošću, razvijajući snagu i nezavisnost i neophodno nam je da je svesno prigrlimo i iskusimo, da bismo se u potpunosti povezali sa sobom (iz čega proističe sposobnost povezivanja sa drugima) i da bismo postali celovite, integrisane osobe.
Ali sada imamo težak zadatak, jer uz ranjivost ide strah, koji učimo da prevazilazimo.
Odbacujući svoju ranjivost i identifikujući se sa osobinama, ponašanjem i stavovima koji nas čine snažnim i nezavisnim, gubimo vitalan deo sebe – onaj koji ume da se opusti i prepusti. Na taj način gubimo sposobnost da potpuno uživamo, gubimo spontanost i zakidamo na ljubavi – i sebi i drugima. Trampili smo ranjivost za osećaj kontrole (vrlo iluzoran), a život ima svoje metode da nas natera da se suočimo sa onim što izbegavamo, jer to znači pronalaženje dela sebe koji smo izgubili.
