Na neki način, moramo da se vratimo unazad, tamo gde smo počeli da odbacujemo ranjivost i da osnažujemo svoju samostalnost i nezavisnost, ako želimo da nastavimo da se razvijamo i osvešćujemo. Taj povratak ka sebi nije nikakav put u nepoznato, to je proces, tokom koga učimo da prevaziđemo strah i dopustimo ljubav i on traje godinama – zapravo, čitavog života imamo o tome još po nešto da naučimo.
Najpre, potrebno je da priznamo svoju ranjivost, jer to je osobina ljudskosti – biti ranjiv znači biti čovek.
Zatim treba da prepoznamo sopstvene načine kontrole – one koji nam daju osećanje da smo snažni i sigurni, stabilni i delotvorni i istovremeno nas odsecaju od sopstvene ranjivosti. To su obrasci uz pomoć kojih izbegavamo da budemo povređeni i ako znamo šta je ono što radimo da se sačuvamo od povređivanja, onda možemo i da razotkrijemo te mehanizme i obrasce (koji se zasnivaju na potiskivanju i odbacivanju) i da razvijemo neke zdravije, zasnovane na uvažavanju svoje ranjivosti, poznavanju svojih granica i samopoštovanju.
Praktično, to znači da ako partneru ili prijatelju koji vas je povredio, ne kažete ništa o tome, da ne biste ispali slabi i pokazali da vam je stalo, odnosno, da biste zadržali kontrolu, to je obrazac koji potiskuje ranjivost. Ali ukoliko prevaziđete to i kažete šta vas je i zašto povredilo, onda gradite odbrambeni sistem koji uvažava i uključuje ranjivost (i poznavanje i poštovanje svojih granica i samopoštovanje).
Uvažavanje i osluškivanje ranjivosti unosi novi kvalitet u naš život – pojačava senzibilitet, empatiju i razumevanje, a veća osetljivost se reflektuje na sve naše odnose i interakcije, i one time dobijaju veći kvalitet. Kada smo ranjivi, više uživamo u životu, jer više zapažamo i osećamo, dublje nas dira lepota i dobrota i povezani smo sa izvorom ljubavi i prihvatanja u sebi.
Izvor fotografija: instagram.com/kat_in_nyc
Brankica Milošević
