Odbijanje je ponekad korisno preusmeravanje
I to obostrano – kad postavimo granicu i odbranimo je, kad nekog ili nešto odbijemo, ili budemo odbijeni, to raščišćava atmosferu. Znamo na čemu smo. Onaj ko je odbijen, može da se okrene sebi i da traži ono što mu pripada i što zaslužuje, a to možemo i mi. Ali, teško je uopšte poželeti da raščistimo stvari i da saznamo na čemu smo, jer osećamo da nam se to neće dopasti i da je to suprotno od onog što želimo. I ne zanima nas zašto je to možda dobro, prosto ne želimo da osetimo bol iskrenosti i jasnoću otrežnjenja.
Teško je ostati uzemljen, usred ranjivosti i senzacija
Koliko god bili hrabri, snažni, stabilni, samosvesni, ranjivost je odmah tu, ispod površine. Ljudi su krhki. Svi smo krhki i povredivi. I skloni da podignemo štitove, ili da pobegnemo – od sopstvene i tuđe ranjivosti. Toliko puta smo iznevereni. Toliko puta smo se suočili sa bolnim istinama. Govorili smo pogrešne stvari, povređivali smo i bivali povređeni. Ponekad budemo surovi prema nekome ko je potpuno otvoren i ranjiv, jer nas to preplavljuje i plaši. Ponekad smo sami iskusimo tu surovost u najgorem trenutku. Teško je primati i davati, ostati stabilan, empatičan, otvoren za razumevanje i razmenu, usred sopstvene ranjivosti, ili usred preplavljenosti senzacija koje izaziva tuđa ranjivost i nestabilnost, otvaranje koje nismo hteli i koje nas zbunjuje.
Izražavanje osećanja, iskrenost, poverenje, sposobnost otvaranja za bliskost i intimnost, traže da budemo uzemljeni, da ostanemo prisutni u sebi, u svom telu. Ponekad izgaramo pokušavajući da dopremo do nekog ko se upravo isključio, ko je odsutan i ne želi da nas čuje. Ponekad se sami diskonektujemo od sebe, da bismo isključili konekciju sa drugom osobom. Tu smo, a nismo prisutni. Bežimo. Jer je prisutnost i svesnost teška, i zahteva prevazilaženje ega, a i to je teško – naročito u napetim situacijama i interakcijama punim naboja.
Rast i razvoj se odvijaju van zone komfora
Kada se plašimo sukoba i radije izbegavamo neprijatne razgovore, treba da se pozabavimo senzacijama i emocijama koje nam prožimaju telo. Da hvatamo impulse sadržaja koji nas uznemiravaju, da ih imenujemo i prihvatamo. Da sedimo sami sa svojim neprijatnim senzacijama i osećanjima duže od dva minuta. To je iskorak iz zone komfora. Umesto da obezbedimo sebi neku distrakciju, da odbijamo i potiskujemo, treba da napravimo taj teški, bolni iskorak i da budemo sami sa sobom u bolu, neprijatnosti, zbunjenosti, povređenosti, očajanju. Tako se raste i razvija.
Naslovna fotografija: instagram.com/velvetdynasty
Brankica Milošević
