Ima osoba koje obožavaju da poziraju i da se slikaju, ne zbog uspomene na neki trenutak, nego zato što vole da gledaju sebe na fotkama u raznim izazovnim i zanosnim momentima. Ima onih koji izbegavaju da se slikaju, jer stvarno mrze da vide sebe na fotografiji, nikad ne ispadnu kako treba, ima onih koji smatraju da su sve fotke super, naročito one na kojima je uhvaćen neki neobično životan momenat, raspoloženje i atmosfera, iako uopšte ne izgledaju lepo i privlačno – bitna je uspomena na trenutak radosti i zabave.
Dakle, postoji stav o tome čemu fotografisanje služi i šta je dobra fotka – a u savremenom svetu deljenja svojih uslikanih momenata sa ostatkom umreženog sveta, taj stav vredi preispitati i možda prilagoditi. Jer, ako se baš loše osećamo kad vidimo sebe na fotografijama, možda smo preosetljivi na svoj izgled, možda nismo fotogenični, a možda nam je stav pogrešan.
Ubeđeni smo da izgledamo bolje nego što to fotografije prikazuju
Ovo ubeđenje su razotkrili istraživači, koji su se bavili pitanjem doživljavanja sebe i suočavanja sa onim što otkriva fotografija. U jednom eksperimentu, fotografisali su učesnike i napravili tri vrste fotografija – realne, ulepšane i bezvezne. Kada su tražili od „modela“ da izaberu fotografiju na kojoj najviše liče na sebe, svi su listom birali onu ulepšanu. Lepo je da se sviđamo sebi, ali to ne bi trebalo da ima mnogo veze sa tim da li na nekoj slici izgledamo bolje nego što inače izgledamo, ili smo loše ispali.
Osvetljenje, efekti, nevično oko fotografa
Ponekad samo imamo crvene oči (zbog blica), ponekad izgledamo kao u krivom ogledalu i više ličimo na dobrog duha Kaspera (glavati i krupni gore i sužavamo se i pretvramo u obrnutu krušku dole) nego na sebe, ponekad se senke neprijatno igraju sa najizraženijim crtama našeg lica, pa inače istaknut nos izgleda kao kljun i uopšte, ističe se sve najnelaskavije na nama. Ima veze i čime se slikamo i ko drži aparat i kakva mu je percepcija, inače bi svako mogao da bude umetnički ili modni fotograf.
