Skoro svaka žena je u odnosu doživela taj osećaj panike i bespomoćnosti, kad muškarac počne da se povlači, kad se emotivno distancira, ogradi i postane nedostupan.
Ne znaš šta mu je i plašiš se i počinješ da sumnjaš. Da li te vara? Ili će te ostaviti iz nekog drugog razloga, koji ne možeš da uvidiš, shvatiš i preduprediš. On ti možda i sam kaže šta mu je i o čemu se radi, ali tebi se čini da to nisu neki razlozi da se on udalji i povuče i ne veruješ mu, kidaš se, dramiš (u sebi i van sebe) i odnos postaje više nego napet. Psiholozi kažu da su najčešći razlozi što se muškarci distanciraju u odnosu sasvim shvatljivi i da su ova tri naječešća – a u barem dva, nisi bespomoćna i možeš da utičeš.
Pod stresom je
Ovo možeš da razumeš, ali, da li možeš da prihvatiš da on tako reaguje „samo“ zato što je pod stresom? Povlači se u pećinu, pokušava da se osami i nisi mu potrebna. Odnosno, nisi mu potrebna onako kako je on tebi potreban kad si pod stresom. Prvi instinkt žene je da se požali, da potraži razumevanje i utehu, od partnera, prijatelja, porodice. Nama nije problem da plačemo na nečijem ramenu, ali on ne može sebi da priušti isto takvo olakšanje. Možda bi i mogao, ali posle bi mu bilo još gore. Bilo bi ga sramota, što nije ostao čvrst i odavao utisak stabilnosti, što se slomio i pokazao nam svu svoju slabost. Naravno, mi znamo da je to glupost i znamo da to ne možemo da mu objasnimo i dokažemo (jer onda bismo ga još više uvredile i povredile), a ne možemo ni da se pomirimo sa tim do kraja. A ono što zaista treba da uradimo, jeste da poštujemo njegovu potrebu za povlačenjem, da mu damo vremena i mesta koliko god mu je potrebno, da imamo strpljenja i da sačekamo. Zvuči kao nemoguć izazov za ženu, koja prirodno teži bliskosti i poveravanju i koja je povređena time što joj se njen muškarac ne poverava i ne oslanja na nju kad mu je teško, nego se povlači i hoće sam da prođe kroz težak period. Ali sebično je ne dati sve od sebe u ovom slučaju, odgovoriti na nemoguć izazov i pustiti ga na miru.
