Patite od nečega što psiholozi nazivaju “toksičnom krivicom”, a to je ona kad se loše osećate zbog sebe, iako ste sigurni da ništa loše niste uradili. Osećate toksičnu krivicu i što ste tužni i što svojom empatijom, ljubavlju i pažnjom jedino uspevate da udarate u zid nadurenosti, netrpeljivosti i hladnoće. Uporno nastojite da to “loše raspoloženje” poslednju liniju odbrane granica vašeg emotivnog partnera ili bliske osobe odagnate, da je oraspoložite, razvedrite, umirite, a svi vaši napori propadaju i postajete iscrpljeni i očajni i frustrirani.
Vi niste ničiji spasilac, ali možete pružiti podršku, saslušati, pokazati razumevanje, pružiti utehu. Druga osoba ne treba da bude zavisna od vaše pomoći i podrške (to je toksičan odnos), već treba sama da se zauzme za sebe, a možda i da potraži profesionalnu pomoć, ako ima probleme sa kojima ne može da se suoči i da sa njima izađe na kraj.
U tome možete pomoći – možete da podstičete drugu osobu da potraži pomoć i to nije vaš neuspeh kao partnera, to je upravo prava stvar. Vi vidite da je ona u problemu, razumete da joj je teško, ali njoj prepuštate odgovornost da se angažuje i zauzme za sebe i u tome je podržavate.
Takođe i vi sami treba da potražite pomoć i podršku pouzdanih ljudi koji vas okružuju, prijatelja i porodice, koji za vas mogu da učine isto što i vi za partnera – da vas razumeju, pruže vam utehu i podstaknu vas da osnažite svoje granice, da se zauzmete za sebe, da i sami potražite profesionalnu podršku.
Ponekad, najteži čin ljubavi je podstaći voljenu osobu da preuzme odgovornost za svoja stanja i osećanja i suzdržati se od toga da radite njen posao umesto nje – shvatiti da je taj pokušaj destruktivan i toksičan.
Naslovna fotografija: instagram.com/authenticlovemag
Brankica Milošević
