Osmomartovska kampanja Coca-Cole na Instagramu iznela je na površinu – dubinu rodnih predrasuda pod našim malim komadom neba. Smanjila nam se država, a povećala okorelost i diskriminacija, izgleda, recipročno.
Zapanjujuća odluka da na Dan žena procentualno smanji sadržaj u bocama Coca-Cole i time skrene pažnju na činjenicu da žene u Srbiji imaju 16 procenata manju platu od muškaraca, bila je prst u oko umrežene javnosti, sudeći po komentarima na Instagramu. Veliki broj tih komentara se odnosi na sumnju u relevantnost tog podatka o procentima (u rasponu od “ne verujem” do “lažirate podatke”), a veliki broj izražava šovinističke stavove (u rasponu od “ženama je mesto u kuhinji”, preko prozivanja feminizma, do “ako hoćete da budete jednake, budite muškarci”). Poduži odgovor o tome odakle podaci dolaze, ko je došao do njih i saopštio ih, ponavlja se nekoliko puta – pa koga zanima, može da proveri. Ali, proveravanje ne garantuje uverljivost, jer se ona ne tiče validnosti podataka, nego svesti onoga ko proverava.
I po ko zna koji put, pojmovi “jednakost” i “ravnopravost” izazivaju zabunu i uzburkavaju duhove. Patrijarhat se ne predaje i ne priznaje nikakvu diskriminaciju, jer žene nisu jednake muškarcima, pa ne mogu biti ni ravnopravne – žena ne može da nosi balvane kao muškarac, na primer. Ali, zašto bi, pobogu, žena morala da nosi balvane? Da bi dokazala da može sve što i muškarac? Ravnopravost se ne zasniva na jednakosti, nego na uvažavanju razlika – neke razlike daju prednost muškarcima, a neke ženama. A neke su totalno individualne i nezavisne od pola – talenat, inteligencija, liderske i komunikacione sposobnosti, nivo empatije, samosvest, hrabrost, odlučnost, odgovornost…
Coca-Colina kampanja je očigledno provokativna – za skučenu svest u našoj, geografski, intelektualno, kulturno, duhovno (i na svaki drugi način, koji vam padne na pamet), skučenoj društvenoj sredini. I upravo je izvukla na površinu ono što uvek ponovo potisnemo. Balkanski rudiment. Patrijarhalno genetsko nasleđe. Predrasude o ženama kao manje vrednoj “vrsti”. Ruganje ženskoj kompleksnosti, iskrivljeno i toksično shvatanje feminizma, tog nezgodnog zalogaja slobode, koji društvu uvek “zapadne” i izazove napad gušenja u pokušaju da se iskašlje i ponovo uspostavi provodljivost ifnormacionih, komunikacionih i vrednosnih kanala.
Duh primitivnosti izleteo je iz boce Coca-Cole (procentualno smanjenog sadržaja), pogodivši čepom oko rodne ravnopravnosti. Koliko da nas zaboli ono što vidimo i izvede pokaznu vežbu o neophodnosti ženskog aktivizma. Ni izdaleka nismo prihvaćene i shvaćene kao pokretačka snaga društva, poštovane kao stubovi porodice, pa čak ni naslućene kao vodiči duhovnog i ličnog razvoja. Slika ženske uloge u društvu i porodici i dalje je poput crteža na zidovima pećina Altamire, iako postoje nebrojena savremena dela ženske prakse, koja toj slici daju druge dimenzije.
Hladni rat polova latentno je stanje kolektivne svesti, žarište uvek spremno da bukne u razorni problem upale kolektivnog mozga – sa neizrecivim posledicama gluposti, zadrtosti i nekulture.
Naslovna fotografija: unsplash.com
Aleksina Đorđević
