Otvoreni smo za učenje i učimo od svoje dece
Jasno nam je da ne možemo adekvatno da se pripremimo za roditeljstvo, da je to živ i dinamičan proces i da ćemo stalno grešiti i stalno učiti, jer ne postoje tačni recepti, a i one koji postoje nije moguće uvek primeniti, jer – ljudi smo. Nećemo uvek biti u stanju da budemo strpljivi sa svojom decom, da ih čujemo i da im dajemo istinite odgovore, ali naučićemo da budemo uvek iskreni po pitanju toga kako se osećamo, umećemo da im kažemo da nismo sad u stanju da se bavimo njihovim zahtevima, da se izvinimo kad smo grubi i da im pokažemo i objasnimo da imamo svoj život, svoje brige i probleme, da nismo svemogući i sveprisutni, ali da dajemo sve od sebe i da nas ona, naša deca, stvarno interesuju, da želimo da ih poznajemo i razumemo i da im pomognemo da bolje poznaju i razumeju sebe. To je sve ono što učimo o sebi, suočeni sa roditeljstvom, što učimo od dece i od njihovih zahteva, akcija i reakcija – lekcije o roditeljstvu koje dobijemo od svoje dece, neprocenjive su i teško ih je naći i u najboljim priručnicima, jer se tiču jednog roditelja i jednog deteta, tog specifičnog odnosa jedan-na-jedan, te posebne razmene, koja se dešava na nivou bića, kad se sa svojim detetom osećaš potpuno ravnopravno – dve duše, povezane u datom trenutku toliko jasno i duboko, da se u obema nešto pokreće, raste i menja.
Takođe, mi razgovaramo sa drugim roditeljima, svojim prijateljima i razmenjujemo informacije, ne trudeći se da predstavimo sebe kao dobre i uspešne roditelje, već nastojeći da bolje shvatimo svoju decu i sebe kao roditelje.
