Dok god smo varale muškarce koje smo volele nismo bile dovoljno svesne iz kog razloga to radimo. Da jesmo, verovatno to ne bismo činile, nešto bismo menjale – sebe, njega, ili nas. Te razloge smo obično potiskivale negde duboko u sebi. Varanje je, kao i ljubav, slepo. Dok varamo ne razmišljamo o tome, štitimo taj čin od osude, izmišljamo nekakve besmislene izgovore. Dok god smo deo toga ne možemo doći do pravičnog odgovora, a na kraju krajeva ni do odluke da to više ne radimo. Čast izuzecima.
Možda smo duboko u sebi znale da naša druga polovina, zapravo nije ona prava, ali jednostavno to sebi nismo htele da priznamo. Kada bi neko pokušao da omalovaži našu vezu zbog našeg varanja, mi bismo se u panici branile kako to nema nikakve veze i kako volimo istom jačinom, bez obzira na tog nekog sa strane. A nismo volele istom jačinom, to je bila laž. Volele smo manje nego na onom početku kad smo bile potpuno zaluđene ljubavlju, ili nismo volele dovoljno jako od samog početka. Sve te činjenice nismo želele da priznamo sebi, jer su previše poražavajuće. Poražavajuće je da nismo napravile pravi izbor.
Međutim, ljubav je bledila neprimetno, u nijansama. I te nijanse su bile nedovoljno izražene da bismo napustile sve što imamo. Zašto smo varale? Zašto sam varala? Tek sada znam, kada je prošlo toliko vremena od tada i kada su me subjektivnost i sva ona slepoća u ljubavi napustili. Razlozi postoje, ali oni nikako nisu opravdanja i nikad neće ni biti. Mogla sam da ostavim čoveka pored sebe i da sve prođe mnogo bezbolnije i time sam mogla da budem bolji čovek, ali nisam. Ali vratimo se na razloge. Moj tadašnji muškarac i nije bio muškarac, bio je dečak. Nikad dovoljno pažnje, ono kad može da prođe pored vas, a da vas ni ne pogleda, ono likovanje u društvu, one dečje prozivke, uvrede i psovke, kao iz šale, potpuno različiti stavovi, na mestu ljubomore – ravnodušnost, zveranja okolo, mnoštvo drugarica, potpuno drugačija shvatanja života.
Muškarac koji može da se pravi da ne postojite, koji u društvu može i da vas ne primeti, koji vas omalovažava “kroz šalu”, ali neprestano, onaj koji sebe vidi na istom mestu za deset godina, onaj koji ne ume da bude ljubomoran i potpuno mu je svejedno kad šta radite, onaj koji se prema svakoj drugarici ophodi identično kao i sa vama, čak i pred vama – jednostavno ostavlja utisak da je u mnogo čemu flegmatičan, neodgovoran, besperspektivan i da vas ne poštuje. To je muškarac/dečak sa kojim ste se godinama viđale na istom mestu i radile iste stvari, pričale o istim problemima i nerešavale iste. Bez pomeranja. Tu se plamen brzo gasi, tu počinje da vlada rutina, tu žena postaje neispunjena i nezadovoljna, a muškarac/dečak je prezauzet svojim petparačkim forama da bi to primetio i previše neozbiljan da bi vas razumeo.
Zapravo, meni i nije cilj da izdignem te razloge, već da ukažem na to da nijedno varanje nije bezrazložno i bezazleno. Varanje je proizvod ključnih nedostataka u vašoj vezi. Veze u kojima smo počeli da varamo počele su da se raspadaju i pre toga. Samo smo ih vukli kao neke teške niti, zaplitali i preplitali još dugo, sve dok nismo presekli sve čvorove. Osoba koju sam varala nikad nije bila za mene. Ni vizuelno, ni intelektualno, ni na bilo koji način. Samo moje srce nije razumelo jezik kojim činjenice govore. I voleli smo se u nekom kutku stana, smrzavajući se u sobi bez grejanja, i grlili smo se govoreći kako je naša ljubav drugačija od ostalih i prava, kako se drugi razilaze, a mi ne, i kako to nikad neće prestati. A prevarili smo se. Prevarila sam se. I sebe i njega. Prava istina o nama nas je oborila.
Kad god postoji potreba za varanjem, nešto nije u redu. Prekidajte veze u kojima niste zadovoljne pre nego što povredite onog kog volite. Postoji neko bolji, iako toga niste svesni, ne kažem bolji od onog sa kim ste bili, već neko ko je bolji za vas. Neko kog nećete ni pomisliti da varate, neko ko će biti sve što vam je potrebno i ko će ispuniti sva vaša očekivanja. Neko ko će biti jedini u svakom smislu. Verujte mi na reč. Varanje nas uništava, prlja, unesrećuje. Danas znam da prevara i laž nisu nešto na čemu želim da gradim budućnost. Sada znam koliko je lepo biti u nečem neokrnjenom, iskrenom i netaknutom, i znam da nema te sile koja bi me podstakla da ovu bezbrižnost, predanost, vernost i mir odbacim. Nema tog muškarca koji bi bio vredan toga. Ne postoji drugi muškarac.
Nije lako živeti sa grehom, nije lako gledati da pati onaj koga volimo, da smo u tim voljenim očima postali niski i jadni. Možda toga niste dovoljno svesne, jer svoje prevare krijete, ali kada bi vaš partner sve saznao ili kad biste mu priznale, tada biste shvatile koliko taj užasni stres, stid i sram rascepaju sve što ljubav izgradi, koliko vas to promeni i kako to više ne može da se izleči, čak iako pokušamo da zaboravimo, jer nekad ne vredi praviti se da bolest ne postoji, kada postoji. Sve dok se ne suočite sa njegovim strašnim bolom i sopstvenom izdajom, niste svesni šta ste zapravo sve vreme radili čoveku čiji ste svet bili.
Vaši razlozi varanja su možda potpuno drugačiji. Poenta je da se suočite sa njima. Ako vaš partner još uvek ništa ne zna, a zaista mislite i osećate da je on pravi – prekinite sa varanjem. Pročistite sebe od toga. Donesite odluku da ste jači od iskušenja i da ne želite da kvarite ono što imate. Prevara je ružan i prljav čin. Nepošten. Za nju ne postoje opravdanja. Čime je neko ko nas neizmerno voli to zaslužio? Čime je zaslužio neko ko nas je voleo u svakoj sekundi, neko pored koga smo živeli, neko pored koga smo odrastali, neko ko je bio potpuno i samo naš i u dobru i u zlu i ko zna sva naša lica, da ga zamenimo nekim tamo poljupcem s nekim tamo tipom u nekoj tamo diskoteci, ili nečim još gorim. Sramotno za žene (a i za muškarce koji rade isto).
Ali život nije crno-bele boje, pa tako ni ljubav, a ni prevara. U jednoj kolumni u našem poznatom magazinu predstavljena je ispovest muškarca koji posmatra ponašanje žene koja ga sve vreme vara. On to shvata ovako: “Greška svakako nije mogla biti u njoj. Ako je neko grešio u svemu tome, to sam morao biti ja… jer ta žena nije bila srećna. Ja je nisam činio srećnom.” E, tako i ja želim malu, makar minimalnu krivicu koju mi obraz dozvoljava, da prenesem na muškarca sa kojim sam bila. I posle hiljadu raskida i hiljadu pomirenja kraj je bio pravi tek kada sam postala iskrena sama pred sobom, te jasno i glasno rekla: “Ne volim ga kao pre. Ne volim ga dovoljno da bih s njim ostala. Naša veza je izgubila smisao.”
Tad je bio kraj. Ne kada sam mu priznala da ga varam, nego kada sam mu rekla da ga više ne volim kao pre. I da, danas znam, da je to varanje bilo delimično da izvučem neko osećanje iz njega, neku sujetu, neki vrisak, neku reakciju, nešto da pokaže da oseća da pripadam njemu, da ne mogu da pripadam nikom drugom. Tužan je način na koji sam želela da ga probudim. A kada sam mu priznavala, negde podsvesno sam želela da on skupi snagu koju nemam ja da me odgurne od sebe i da prestanemo da se mučimo. A nije mogao, jer je bio slabija polovina. Žene uvek varaju svoje slabije polovine. Nažalost.
