Evo ga već četvrti dan kako u kancelariji slušamo Željka Joksimovića, a gde je Željko, tu je i Leontina, a gde je Leontina tu je i TAP 011, a gde je TAP 011, tu je i… razumete kuda idem sa ovime? U suštini, na našoj plejlisti svakog utorka nađe se pesma “Da mi prođe utorak” Petra Graša, a svake srede “Sreda zovem se” od Leontine, i apsolutno nam nije dosadno iz nedelje u nedelju da se iznova vraćamo ovim hitovima. Čak i u onim najgorim danima, kada smo neraspoloženi, pospani, nervozni, pod tenzijom ili jednostavno umorni od radne nedelje, kako čujemo neki od starih hitova koje pamtimo po diskotekama na Kopaoniku i autobusima kojima se vozimo do Vrnjačke Banje – tako nam se raspoloženje popravi i svi pevamo iz sveg glasa. I sada ostaje da se zapitamo, zašto je to baš tako?
Da se ne lažemo, nije taj Željko Joksimović najbolji muzičar na svetu. Najveći karijerni uspeh mu je drugo mesto na Evroviziji, što možda govori samo za sebe. No, ipak, njegove pesme sa albuma koji su se kreativno svi zvali “Željko Joksimović” i koji su izašli u produkciji City Recordsa (naravno) u periodu od 1999. do 2005. godine – preslušala sam sigurno i više puta nego što bih to volela da priznam. Uz njih sam pravila rođendanske žurke, učila za ispite na fakultetu, radila finalne radove za predaju, pisala zaista zahtevne tekstove, vozila se na road tripu… manje-više, nema gde se barem jedna “Tanana” nije provukla.
Čini mi se, zapravo, da je stvar u osećaju sigurnosti. Stvar je u tome da detnjstvo vezujemo za neki period bezbrižnosti i čuvanosti, i nismo mi krivi što nam se u njemu zapatio baš Željko. I sada je zauvek povezan sa svima nama i našim osećajima nostalgije i potrebom da se vratimo u neke sigurnije dane u kojima je sve bilo okej. Generacija milenijalaca imala je tu sreću (ili nesreću, kako god gledate na to) da odraste u periodu kada su se desile veoma velike promene u načinu života i komunikacije, i svi mi smo donekle ostali zbunjeni i bez konkretne stvari za koju možemo da se uhvatimo. Kada smo bili mali, crtane filmove smo gledali na kasetama, kada smo bili malo veći pokazali su nam flop diskove, u osnovnoj školi slušali smo CD-ove, u srednjoj se TEK pojavio YouTube, na fakultetu smo koristili USB-ove i napravili Instagrame, a sada imamo sastanke na Zoom-u i gledamo Netflix. I malo smo u fazonu… wait, what!?
