I zato nam je potrebna sigurnost. Potrebno nam je usidrenje, odnosno nešto za šta ćemo moći makar malo da vežemo svoje identitete. Naravno, nije identitet cele jedne generacije samo u tome što napamet, od reči do reči zna tekst pesme “Varnice”, ali razumete šta želim da kažem. Potrebno nam je da osetimo da svet koji ide vrtoglavo brzo i nosi nas sa sobom, ima i neko zrno sigurnosti, i da u njemu postoji mesto za nas. Da nismo samo generacija koja će živeti u kapitalističkom društvu koje su naši roditelji izbegli. Da nismo samo generacija koja prisustvuje ubrzanom globalnom zagrevanju i degradiranju planete na svetskim razmerama. Da nismo samo generacija koju je zahvatila globalna pandemija i generacija koja je već preživela jedan rat. Da nismo samo generacija koja će možda doživeti nastanak veštačke inteligencije, jer već prisustvujemo ogromnom porastu značaja tehnologije u našim svakodnevnim životima. Nekako, čini nam se, mnogo se toga dešava oko nas, i samim tim i nama samima, a mi nismo ni krivi ni dužni za to.
I zato želimo da budemo više i težimo da budemo više od okolnosti u kojima živimo. A kako bismo se vratili sebi i osetili sigurno, prvo bežimo malo u svoja detinjstva, koja su bila lakša i sporija, i u kojima se od nas nije očekivalo da popravljamo probleme koje nismo sami napravili. Tada nismo radili u korporaciji i nismo znali šta je ozonski omotač. Znali smo da se igramo sa ekipom napolju, da pravimo rođendane u igraonicama i da se jurimo po sobama na rekreativnoj, i naravno – napamet smo znali sve pesme Željka Joksimovića. Bežimo, pa ćemo se vratiti.
Naslovna fotografija: instagram.com/2000s.era
Jovana
