Sećate li se kad se onomad digla prašina oko testa opšte kulture na prijemnom za Filozofski fakultet? Autori testa su morali javno da objašnjavaju zašto je test toliko težak, a pitanja su bila objavljena na internetu i svako je mogao da se oproba i da se uveri. Falila mi tri poena za maksimalan broj bodova, a tu negde su bili i svi ostali moji odrasliji prijatelji, koji su opštu kulturu stekli bez ikakvog napora, prosto zato što se opšte kulturno živelo. Skoro smo nešto o tome pričali, moji milenijumci i ja i na moje pitanje šta oni misle, šta je to opšta kultura, dobila sam odgovor “to je Politikin zabavnik i Slagalica”. Sama nikad ne bih smislila tako kratak, jednostavan i tačan odgovor. Ne mislim da moja deca blistaju inteligencijom, ali daleko od toga da su tupavi. Oni imaju neku mudrost, neku sposobnost prodiranja u suštinu, kojom me često zaprepaste. Oni nisu buntovnici, ni izdaleka onako kako sam ja bila. Shvataju u kakvom društvu žive i kako im je svet skučen. I pronalaze način da prodube svoje vidike, ako su već sputani u proširivanju.
I sad, šta je ono što primećuju prosvetari? Usvajanje gradiva, razumevanje, koncentracija, sposobnost da se nešto zapamti i reprodukuje… Ok. Jasno. Ali šta ako nam deca nisu glupa, nego je gradivo neadekvatno?
