Kolektivni duh se razbio i raspršio, zajedno sa svođenjem naše zemlje na Srbiju, što je nekako došlo zajedno sa zapadizacijom i kompjuterizacijom. Vladavina potrošačkog duha umanjila je kolektivne vrednosti, a individualce gurnula još dublje u njihove svetove. Ali podela na čopor i indivude uvek je postojala. Ono što je novo, jeste da kao roditelji više uvažavamo individualnost svoje dece i nismo tako komotni sa onim “kako svi ostali, tako će i moje dete”. Drugačije je vaspitanje, drugačije je vreme, drugačija su deca. Ona se pitaju zašto uče gluposti koje im nikada u životu neće biti potrebne i nemaju ideju da treba da usvajaju ono što ih uopšte ne interesuje, što ih smara i deluje im besmisleno. Možemo li da im objasnimo smisao i interes, a da ih ne lažemo? Mi iz prošlog veka uopšte nismo preispitivali vrednost i smisao onog što učimo, jedino smo brinuli kako ćemo u tome biti dovoljno dobri (a to znači odlični) ako nam je gradivo suvoparno, a udžbenik pisan nekim preteranim akademskim stilom. Uspeh u školi se računao u lična postignuća i vrednosti, a danas to za najveći broj dece izgleda uopšte nije tako. Ne možemo da izvedemo da bude kao nekad. I dalje će sve više biti drugačije. Mada, možda se ta razlika smanji za naše milenijumse i njihovu decu, koja će biti prava deca novog veka, šta god to značilo. Za nas, to znači da nismo bili spremni i da se ne prilagođavamo i ne menjamo dovoljno brzo, dovoljno praktično i svrsishodno u skladu sa potrebama naše dece. Lako je posmatrati, kritikovati i užasavati se. I postaviti dijagnozu sveopšteg pada inteligencije, koncentracije, radoznalosti i živahnosti dece novog veka. Dobro, nije lako. To boli. Ali ako smo mi, iz prošlog veka, tako iskusni, tako pametni, tako široko opštekulturni, obrazovani i uključeni u tokove života, kako nam je onda sve tako izmaklo kontroli? Nije do dece, do nas je. Uverena sam u to. Moramo da požurimo i da se brže prilagođavamo. Ako čuvamo trajne vrednosti, moramo za njih pridobiti tu decu na način koji je njima prihvatljiv, a ne onako kako mi mislimo da treba. A to je i dalje individualna odgovornost i napor. Svakog roditelja i svakog pedagoga. Ne možemo izjaviti da su nam deca glupa i prosto ignorisati onu pamet i mudrost koju imaju, a koja nam se ne sviđa i za koju nismo zaslužni.
Pročitajte još i ovo:
Kad mladost prođe, počinje bolja polovina života (BLOG)
Dijalog sa zlom komšinicom: Kada ćeš da nađeš dečka (BLOG)
Suština pozitivnog razmišljanja
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu.
Izvor fotografija: www.pinterest.com
Aleksina Đorđević
