Ti to prosto moraš da uradiš, iako negde u sebi znaš da će te to dodatno povrediti. Umesto da presečeš onog momenta kad vidiš i osećaš da veza puca i da izbegneš sve sledeće izdaje i razočaranja i sva pucanja koja predstoje, ti se trudiš da popraviš stvari. Da zalepiš parčiće vaze koja se razbila, iako znaš da ona više nikada neće držati vodu dovoljno dugo i da u nju više nećeš stavljati bukete cveća da ti ulepšavaju atmosferu. Prosto moraš da se suočiš sa svim tim predstojećim povredama, da ih osetiš i proživiš, dok ne budeš sigurna da više ne možeš i da više ne vredi truditi se i pokušavati.
Ali, ako se samo ti trudiš, a on se samo izvinjava, kaje i obećava da će se promeniti i sve ostaje samo na rečima, jasno ti je od prvog pucanja da se uzalud trudiš. Jasno ti je da se on neće promeniti, da nije u stanju da prihvati odgovornost, da on ne zamišlja budućnost sa tobom onako kako je zamišljaš ti, da on verovatno samo želi da se nastavi ovako kako ide i da te ne izgubi. Jer ti si velikodušna, opraštaš mu, razumeš njegove slabosti, pružaš mu novu šasnu svaki put kad pogreši i njemu je tako dobro. Negde u sebi, iako nije zao i proračunat, on računa na to da će mu svaka glupost i greška proći kod tebe, jer on tako razume tvoje opraštanje i trud da održiš i popraviš vezu. On prostno ne zna šta bi bez tebe, jer si najbolja osoba u njegovom životu, ali on nije najbolja osoba u svom životu i ne zna šta će ni sam sa sobom. A to je tužno i teško je gledati i ti moraš da pokušaš da mu pomogneš. Dok imaš snage, dok ti se ne smuči i dok ne uvidiš da veoma škodiš sebi uzalud nastojeći da pomogneš njemu.
