Kad ti neko kaže “žao mi je” ti mu kažeš “u redu je” i stvarno to misliš. Lako ti je da prihvatiš izvinjenja od drugih, lako ti je i da se nekome izviniš, opraštanje je nešto što se daje i moli i to je za tebe prihvatljiv okvir. Međutim, kad se osećaš loše zbog sopstvenih izbora, kad misliš da si mogla bolje i pametnije, kad si potpuno promašila u proceni i iscrpla se ulažući u pogrešan izbor i kad sebi treba da oprostiš zbog toga, to ide malo teže. Ako uopšte ikako ide.
Ljudi su te i ranije izneveravali, pa si naučila da se oslanjaš na sebe, da neguješ svoju samostalnost i da nosiš sopstvenu odgovornost. Zato očekuješ od sebe da dobro procenjuješ situacije i odnose i da ne grešiš, jer ako te drugi opet iznevere, prevare, ispale, to je više do tvoje loše procene, nego do njihove slabosti i lošeg karaktera. Svojim oprezom, mudrošću, promišljenošću i odgovornošću, želiš da sprečiš svaku grešku, da izbegneš mogućnost da te neko povredi i da se onda osećaš loše zbog sebe. Od sebe očekuješ mnogo više, nego što očekuješ od drugih, jer ti si izrasla na lošem iskustvu i valjda sada znaš bolje. Slabosti koje si spremna da oprostiš drugima, nisi spremna da oprostiš sebi.
