Možda zato što sa nekim do koga ti nije baš stalo možeš da ostaneš na površini i da udobno plutaš, bez talasa, ronjenja i tonjenja na dno. Što posle seksa možeš da se obučeš i odeš i da osvežena i zadovoljena nastaviš sa svojim životom, misleći na njega koliko i na jutarnji voćni šejk, koji ti obezbeđuje energiju, budnost i vitalnost za čitav dan. Možeš da ga upotrebiš, zaboraviš, odbaciš, ponovo upotrebiš ili promeniš, a da se nimalo ne iscimaš. Da ti srce ostane netaknuto, a telo ostane u formi.
Ali, ako ti srce ispadne iz forme? Ako okoriš u sebičnosti, grubosti i promiskuitetu? Ako počneš da posmatraš muškarce kao komade mesa, koji ti obezbeđuju ukusan i hranljiv obrok? Ako pomisliš, pa šta, kao da oni tako ne posmatraju žene?! Zar te nije strah toga? Da možeš da postaneš gruba i okorela, da možeš da više nikada ne osetiš kako ti se zbog nekog čitav svemir okreće, da više nikada ne prođeš kroz kosmičke crvotočine do novih svetova? Da ti strah od povređivanja ne postane veći i jači od sposobnosti da voliš celim bićem, da osećaš do dna duše, da se predaješ srcem i telom i umom i namerom, jer si rešena da voliš dok dišeš.
Neobavezne veze su izmislile kukavice, slabići, netalentovani ljubavnici, sitne duše koje nemaju kapaciteta za ljubav, koje strahuju od bliskosti i razotkrivanja pred partnerom, jer su prazni i nemaju šta da razotkriju, nemaju unutrašnji život koji sa nekim mogu da podele, nemaju raskošne zalihe nežnosti, nemaju dubine u kojima istraživači duša mogu da se izgube, nemaju šta da daju i nemaju čime da prime ono što im se velikodušno nudi.
