U tom smislu čak je bolje rastati se u svađi, bolu, ljutnji i prebacivanju. Sa tim osećanjima ćeš se nekako osećati življe i spremnije da se pobrineš za sebe, da se udaljiš sa “mesta zločina” i da organizuješ sebi život, tako da ti bivši što manje nedostaje. Progoniće te ljutite i uvređene misli, zamišljaćeš osvetu, želećeš satisfakciju – maštaćeš o tome da on dođe skrušen, da se izvinjava i moli za oproštaj, a da ga ti hladno postaviš na njegovo mesto. Flertovaćeš sa drugima i tražiti nekog da te uteši, možda ćeš dozvoliti sebi i više od toga i proći kroz period promiskuiteta, iz potrebe da “isteraš bes”. Ali ako bivši stvarno pozove, možda ne onako skrušen i željan oproštaja, kao što si maštala, ali svakako u želji da porazgovarate, da raščistite, da se najzad “rastanete kao ljudi” (što možda uključuje i oproštajni seks) verovatno nećeš odoleti. Ukazuje se prilika da se odigra velika završnica, koju obično niko ne propušta, jer valjda imamo ugrađenu ideju o tome kako treba da izgleda kraj – kao u pozorištu ili kao na filmu. Radnja kulminira, junaci nedvosmisleno krenu (ili završe kretanje) putem svoje sudbine, rasplet je jasan i svi osećaju rasterećenje. Zavesa pada, glumci se klanjaju, ili kreće odjavna špica uz muziku i lepo piše THE END, tako da je svima jasno da sada mogu da idu dalje i rade nešto drugo.
U tvojoj predstavi o ljubavnim odnosima postoji ubeđenje da stvari treba ozvaničiti, da kraj treba da bude regularan, da bi se oslobodili i krenuli dalje, u neki drugi scenario. Ali odnosi se u realnom životu obično ne završavaju tako. Češće ostaju nedorečeni i neke stvari ostaju neobjašnjene i neshvaćene veoma dugo. Ponekad je potrebno da prođu godine, da prihvatiš da je nešto gotovo na takav nedovršen način, da prevaziđeš osećaj frustriranosti, da ostaviš bivšu vezu tamo gde se završila, iako nemaš osećaj da su stvari stvarno završene i da kreneš dalje bez tačke, bez THE END-a, zavese i aplauza. I baš zato ti velika završnica, zvanični oproštaj uopšte nije ni potreban.
