Svakodnevno pravimo kompromise zbog kojih se uopšte ne osećamo dobro – umesto da se pobunimo protiv neke očigledne nepravde i bezobrazluka, gunđamo sebi u bradu i ne činimo ništa. Saučestvujemo u tuđem nevaspitanju, tolerišemo bezobrazluk, pravimo kompromis sa sopstvenom pristojnošću i vrednostima – i nije nam dobro. Zašto to radimo?
Lepo smo vaspitani, a i shvatili smo da možemo da trgujemo finoćom – umiljato i pomirljivo ponašanje nam donosi pohvale od roditelja i u školi, osećamo se prihvaćeno, jer smo dobri i ispunjavamo očekivanja. Bez osećanja prihvaćenosti i podrške okoline, usamljeni smo i depresivni, pa tako potiskivanje nezadovoljstva i pobune nesvesno povezujemo sa “zasluživanjem” ljubavi, bez koje bismo teško opstali. Zašto se onda osećamo loše, kad se ne suprotstavljamo očiglednoj nepravdi, bahatosti i nevaspitanju?
Lice koje pokazujemo svetu je maska ljubaznosti i staloženosti, vedrine i topline, dobrog raspoloženja, spremnosti na šalu, pomirljivosti i spremnosti da umirimo sukobe i zataškamo nesuglasice – čak i kad smo suštinski veoma miroljubivi, taktični i sposobni da hendlujemo neprijatne situacije u kojima drugi pucaju i postaju agresivni, ili se prepuštaju drami i suzama, to je ipak maska. Napravljena prema našem pravom liku, ali služi da nas zaštiti, da se ne ogolimo i izložimo, da budemo predostrožni na način koji nam najbolje odgovara. Kad se desi da neka smirena i tolerantna osoba podigne glas, pobuni se i postroji sve oko sebe, ljudi posle komentarišu da su šokirani i da nisu mogli tu osobu da prepoznaju, kao da je bila neka druga ličnost. Ali, svi nosimo u sebi tu drugu ličnost, koja obično nema pravo glasa i nije legitimna. Obuzdavamo bes i racionalizujemo osećanja, ako nam je stalo da održimo imidž sabrane, razumne i jake osobe. Impulsivnog emotivca u sebi, onog koga nepravda boli, bezobrazluk vređa i izaziva, shvatamo kao društveno neprihvatljivu pojavu i držimo je na kratkom lancu – a to naročito važi za žene. Za nas je “prirodnije” da budemo fine, da lepom rečju otvaramo gvozdena vrata, da se povlačimo u sukobima, čekamo da splasne naboj i da stvari rešavamo zaobilaznim putem, ili da ih prosto trpimo.
Društvene norme tolerišu mušku agresiju i bes, jer se takva osećanja i ponašanja povezuju sa muževnošću i zaštitništvom, pa se od muškaraca i očekuje da reaguju impulsivno, da se upuste u sukobe, da podignu glas i izraze stav. Ako u neprijatnoj situaciji beže i povlače se, okarakterisani su kao kukavice i slabići.
