Generalno, ljubazno i prijatno ponašanje ceni se kod oba pola, a takođe, i muškarci i žene prave neprijatne kompromise u neprijatnim situacijama i u jednakoj meri se odlučuju da ćute, ignorišu i ne reaguju, kad se pred njihovim očima i u njihovom prisustvu odvija nešto neprilično i uznemirujuće. I kad često potiskujemo svoja osećanja i potrebu da reagujemo na ono što nam smeta, gomilamo u sebi ogorčenje, stvaramo osećanje bespomoćnosti, a ponekad i žestoko preziremo sebe što nismo imali hrabrosti da istupimo i postupimo onako kako nam srce govori da je ispravno.
Na taj način nanosimo sebi emotivnu i psihološku štetu. Gubimo snagu da se zauzmemo za sebe, izdajemo sopstvene vrednosti i ubeđenja, osećamo se nedostojno i ljuti smo na sebe zbog toga, a dešava se i da odjednom prsnemo, da neka beznačajna situacija bude okidač za popuštanje brane, kroz koju nahrupe godine potiskivanog besa i osećanja nepravde i da se tada obrušimo na nekog ko možda uopšte i nije odgovoran, nego se samo našao na putu našem besu.
Kad popuštamo drugima, stavljamo ih na prvo mesto uprkos sopstvenom nezadovoljstvu, izdajemo sebe i radimo protiv sebe, a rezultati su poražavajući, naročito za žene koje ne uspevaju da izađu iz kaveza ispunjavanja tuđih očekivanja i održavanja slike ženstvenosti, pristojnosti i pomirljivosti. Naviknute da se tako ponašamo, ne shvatamo zašto smo nesrećne i neispunjene, kad imamo sve – uspešne muževe, dobru decu, dobar posao, prijatelje, topao dom, udobnost. To bi trebalo da je svakome dovoljno da bude zadovoljan sobom i svojim životom – osim ako nije rob svoje slike o uspešnom i stabilnom životu i stalno žrtvuje sebe i svoje vrednosti, da ne naruši tu sliku. Društvenim stereotipima žrtvujemo samu svoju suštinu, negujući uverenje da je sve drugo važnije i da su svi drugi vredniji od nas. I sa tim poražavajućim osećanjem i stavom, ne možemo ni da se osećamo pobednički i uspešno, koliko god sebe ubeđivali da nemamo razloga da budemo nezadovoljni.
Ukoliko osvestimo ono što nam se dešava – a osvešćenje obično dosežemo u nekoj veoma neprijatnoj situaciji, koja nas proteruje iz naše zone komfora, kroz najteža životna iskušenja (partner nas izneveri i ostavi, uništivši jednim potezom sliku zbog koje smo se toliko dugo žrtvovali, razbolimo se i moramo da postanemo sebični, ako mislimo da živimo…) i primorava nas da se okrenemo sebi i da se suočimo sa svojim unutrašnjim sukobima i potisnutim sadržajima. Tada shvatamo da smo suviše dugo bili suviše fini, da nikada nismo rekli ono što stvarno mislimo, da se nismo suprotstavili onome što nas ugnjetava, iscrpljuje, vređa i degradira i da smo dovoljno vremena izgubili igrajući ulogu fine i pristojne osobe, koja je dobra svima – osim samoj sebi.
