Kad pogledaš unazad, loši dani nisu period u kome nisi živela, koji je nekakvo međuvreme, i koje možeš da zaboraviš. Ako pogledaš dublje u sebe, videćeš da verovatno i ne želiš da ih zaboraviš – to su dani intenzivnog proživljavanja, a sećanje vremenom prestaje da zadaje bol. Iz daljine, iz šire perspektive, loši dani ostaju zabeleženi na kalendaru tvog razvoja, uviđanja, samospoznaje i osnaživanja. Kad nastupe sledeći put, neće se dešavati isto, ali možda ćeš se vrlo slično osećati i moći ćeš da upotrebiš svoje iskustvo u proživljavanju i preživljavanju loših dana, da brže dođeš do uvida i saznanja i da brže počneš da se oporavljaš. Kada odmakneš putem mudrosti i oduhovljenja, u dubini sebe znaš da si dobro i imaš svest o tome da je sve u redu – i usred proživljavanja teških perioda.
Zato treba da ceniš svoje loše dane – tada se dešavaju procesi koji iskušavaju tvoju snagu i stabilnost i obogaćuju te iskustvom da uspevaš da ih pronađeš i nakon što se osetiš potpuno slomljeno i nestabilno. Suočavanje sa sopstvenom slabošću, sa strahovima, utapanje u anksioznosti i depresiji, spada u metode osvetljavanja mračnih uglova podsvesti, iznošenja na svetlost sadržaja koje si spremna da sagledaš.
I na kraju, kad pogledaš unazad, vidiš da si prošla kroz pakao (ili barem jedan od njegovih krugova) i da si izašla sa druge strane snažnija, svesnija, spremnija, mudrija. Zaista, ono što nas ne ubije, ojačava nas – čak i dok nas usput povređuje i sakati. Posle pada (i razbijanja o dno), sledi uspon i osećaj mira i stabilnosti. Svaka ćelija tvog tela zna i pamti da si preživela, da si smogla snage, da si izašla na svetlost i da si to uradila sama (čak i ako si pri tom imala svu moguću pomoć, ipak niko nije za to vreme bio u tvojoj koži i niko nije vodio tu borbu umesto tebe) – znaš da možeš.
