Kad te pesma pogađa u srce, oslobađaju se emocije koje jedva čekaju da se oslobode, kojima je potrebno da budu oslobođene. Možda ne znaš da su te emocije tu i da samo čekaju okidač, pa da te preplave. Eto zašto ti je potrebna plejlista za plakanje – da ti se ne bi dešavalo da se rasplačeš kad čuješ neku pesmu koja pritiska okidače, negde gde će te suze dovesti u neprijatnu situaciju. Da se osećanja ne bi nagomilavala i stvarala naboj koji ne možeš da kontrolišeš, napravi svoj ventil i povremeno ga koristi, svesno i namerno.
To je samo jedan od načina da se suočiš sa svojim osećanjima, da im ukažeš dužnu pažnju i da ih kanališeš. Jer ona to zahtevaju, a kad ne obraćaš pažnju na njihove zahteve, znaju da te iznenade i preuzmu kontrolu baš u najnezgodnijem trenutku. Dakle, sedi i posveti se sastavljanju plejliste pesama koje te uvek duboko diraju.
To je ona vaša pesma, koja je to i dalje, iako odavno nema vas. Prebolela si to odavno, krenula dalje, prekinula tu organsku vezu, prošla kroz sve faze osećanja gubitka, suočavanja sa nestabilnošću, jer ti je život izvukao tepih ispod nogu, sa crnom rupom nedostajanja, sa osećanjem da je jedan deo tebe nestao, da je ostao ugrađen u ljubav koja više ne postoji. Ah, ali kad slušaš onu muziku koju ste zajedno slušali i pesme koje ste jedno drugom pevali i posvećivali, duhovi se probude – nikada i nisu spavali, samo su čekali da ih neko pozove. To su duhovi koje ne treba proganjati, već ih treba priznati i uvažiti. Odaj im poštovanje – pevaj iz sveg glasa uz tu vašu pesmu (ili pesme) koje čuvaju toliko emotivnog naboja. Budi tužna, plači, oseti sve ono što je zaostalo i preostalo – repove kajanja, ostatke osećanja krivice i sumnje, jer možda ipak nisi dala sve od sebe i mogla si bolje, jer je zauvek prošlo nešto jedinstveno u tvom životu.
