Kome treba odmor od ljubavi? Nikome, jer ljubav ne možeš da zavrneš i odvrneš kao česmu. Ali svakome treba odmor od voljene osobe. Od svih voljenih osoba. Naročito od onih koje su svakog dana sa nama. Od partnera. Od dece. Prijatelje ionako jedva stižemo da viđamo od partnera i dece.
Svakoj ženi je razumljivo i prihvatljivo da je njoj potreban povremeni odmor od partnera i dece. Ali ono što žulja je činjenica da je i njima isto tako potreban odmor od nas. Šta bi oni bez nas – često mislimo, koliko u brizi (kad su deca u pitanju), toliko i u nekakvom nadmoćnom tripu (kad su u pitanju partneri). Koliki deo naše sigurnosti i neuznemirenosti leži u svesti da su nam voljeni toliko zavisni od nas i nesposobni da se bez nas snađu, da im uopšte nikad nije potreban odmor od našeg prisustva? Da li postoji u nama neka vrsta namere da ih svojim servisom onesposobimo za samostalnost, da bi naš ego bio miran, da se ne bismo suočavale sa ljubomorom ili sa potrebom da prosto verujemo u svoje voljene, da nas neće napustiti samo zato što umeju da se snađu i bez nas? I da se ne bismo suočavale sa svojom sumnjom da li išta vredimo ako nekome nismo životno i funkcionalno neophodne? Ženski ego nije ništa manje gladan, nadmen, podjarmljujući i neprikosnoven nego muški, samo je u svojim nastojanjima da uspostavi dominaciju lukaviji, maštovitiji, razorniji.
